Борисав Станковић – вечити чувар историје и традиције

Станковић као хроничар старог Врања и околине

Борисав, Бора Станковић према свом стваралачком раду највећим делом се везује за правац реализма у српској књижевности. Ипак, без обзира на повезивање са узорима и другим истакнутим писцима овога доба, Бора у српску књижевност уноси нешто сасвим аутентично и свеже. Управо према свему ономе шлто ће га окарактерисати као изузетног ствараоца он се сматра и зачетником модерне српској књижевности.

„Бора Станковић сасвим оправдано важи за једног од најзначајнијих приповедача у српској књижевности. Када изговоримо ову, иако истиниту реченицу, поред Бориног имена делује истрошено и безлично. Бора је много више од тога, јер у српску књижевност он уноси нешто сасвим другачије, необично и живописно што се ретко може срести. Иако га најчешће сврставају у писце реализма, што и није сасвим погрешно, ако се узме у обзир целокупни књижевни рад, Бора излази изван постављених оквира реалистичке форме. Свој сензибилитет, песнички дух, а изнад свега неоспорни таленат користи да српску књижевност уведе у модерне токове.
Кроз „Коштану“ Бора Станковић се доказао као мајстор речи, ситуација и грађења јунака, али је у српској књижевној критици одјекнуо као врхунски писац са романом „Нечиста крв“. Много тога се нашло на списку тога што је Станковића издвојило у односу на друге писце тога доба. Он је у своје дело увео импресионизам и лрски стил писања. Његови описи јунака и психологизација су упечатљиви. Међуљудски односи у Станковићевим делима су прожети јаким емоцијама, описане ситуације су уверљиве и осликавају његов унутрашњи свет. Емоције и скривене људске страсти доспевају у први план, што оставља снажан утисак на читаоце. Друштвене конвенције у Станковићевим делима су добро познате и реалистичне, али падају у други план у односу на страсти и унутрашња преживљавања јунака“.

Нада Гагић, мастер професор српске књижевности и језика

Када Споменемо Бору Станковића, најчешће као прва асоцијација се јавља његово родно Врање. Нико није успео ни боље ни лепше да дочара овај град ни менталитет људи у њему од Боре. Ипак, слика коју Станковић нуди о Врању може се пренети и на ширу околину Врања. Историјске прилике, спој Истока и Запада у свакодневници, обичајима и стиловима живота, економски сталежи и сусрети разлика карактеристични су за читав Пчињски округ. Његово стваралаштво није само од изузетног уметничког значаја и вредности, већ представља огромни допринос очувању аутентичности и културног наслеђа Србије у периоду између 1878 и 1910. године.

„Станковић је један од зачетника српске модерне књижевности. У његовим делиа наилазимо елементе реализма и натурализма као и симболистичког стила. Утемељио је пут будуђим писцима, поставивши кризу идентитета као један од централних мотива у књижевности. Управо овај проблем обележио је историју Сурдулице, Врања, целог југа Србије. Његово дело је и данас отворено за различите видове уметничких, социјалних и психолошких тумачења и анализа. Станковићево име се највећим делом везује за једно насеље – Врање, али чињеница је да његово стваралаштво пружа много ширу сику културног обрасца који је постојао и у околини.

Друштвено-политичке прилике о којима Станковић пише, социјалне промене које се налазе у позадини појединачних људских судбина које описује, није доживео у пуном смислу те речи јер он ствара у периду када њихов одјек већ слаби, али као писац са изузетном моћи да саосећа са својим народом, да дочара оно што је чуо од старијих, успева верно да пренесе шта се дешавало на југу Србије у периоду који наступа непосредно након ослобађања овог краја од Турака. У својим делима, укључујући и Коштану и Нечисту крв, Станковић пише о великом друштвеном преокрету који је наступио. То нису само политичке и националне промене, већ је реч о променама у економији и социјалним односима. Како се граница према Турској затворила, Врање и околина губе широк простор на коме су заснивали своју трговину, а самим тим и економску моћ. Долази до пропадања феудалних, хаџијских породица. Некадашње угледне газде, господа губе богатство, а самим тим и положај који су уживали у друштву. Нестаје њихов ауторитет, разграђује се добро познат образац опхођења других према њима. Са дргуге стране, они који су били подређени, економски неупоредиво слабији, слуге, материјално вртоглаво јачају. Ствара се нови друштвени поредак у коме долази до великих преокрета. Они који су били сматрани газдама долазе до економске зависности од јучерашњих слуга. Са друге стране, сиромашни, сељачки слој осећа набој моћи, успон. То је свакако оставило огромне последице на међуљудске односе, на бракове који су се склапали, на однос поверења или неповерења међу породицама. Све описане промене доводе и до кризе идентитета, коју је Станковић описао стварајући психолошки профил својим јунацима. Ефенди-Мита, Софкин отац у роману „Нечиста крв“ свестан свог економског пропадања, оно што се сматрало да му је свето – кћер, уновчава како би задржао свој статус. Када је нестало новца, газда се претворио у кукавицу, а да би убедио Софку да се уда показује јој свет који није нимало идиличан. Испод слике господара са угледом, налазе се дотрајала одећа, закрпе, свет који пропада. Управо ова психолошка и социјална позадина даје снажан печат Станковићевим делима. Самим тим он није само писац, већ постаје и хроничар свог родног краја“.

Нада Гагић, мастер професор српске књижевности и језика

Дела Боре Станковића су упечатљива, испуњена конвенцијама и страстима које се правилима одупиру. Однос појединца и средине је стављен у фокус, али он није једноличан, он се брзо мењао. Мењао се читав постојећи свет, свет какав су стари познавали, а какав млади нису могли да наставе. Својим пером ове промене чувени врањски писац је овековечио, али не само за своје родно место већ и за све своје сународнике у околини.

Текст је део пројекта „Борисав Станковић – вечити чувар историје и традиције“ суфинансиран од стране Општине Сурдулица