Бранка Марковић: Бору ће разумети они са чежњом за оним што нестаје

Врање је ове године у знаку Боре Станковића, навршава се 150 година од рођења славног писца, те наш портал који носи име његове јунакиње и драме, жели да посвети пажњу лику и делу славног писца. Након интервјуа са директорком врањског театра Кристином Јањић Стојановић, који носи Борино име, разговарали смо са истакнутом професорком српског језика и књижевности у Врању, књижевницом и чланицом Матице српске Бранком Марковић. Добитница је највишег признања града Врања „31. јануар“ и књижевне награде „Пера Туман“. Поред плодоносног стваралачког рада из књижевности, Бранка је у Врању позната као неко, ко се залаже за промовисање и очување „старог Врања“, традиције и културе овог краја. На догађаје из области културе неретко доводи цела одељења ученика којима предаје у Техничкој школи у Врању.

Сматра да је Бору лако разумети, а да ће га разумети они са сличним сензибилитетом и тугом, чежњом за оним што нестаје, што се неће поновити. Бранка додаје и да Бора није волео промене, није желео да буде савремен. Као да је знао, наслутио шта нас све чека у будућности: отуђеност, мањак емпатије, равнодушност, празнина  живота, стресови  и јурњаве, непоштовање обичаја и мањак знања о старом Врању...

Како Ви као професорка српског језика доживљавате језик и стил Боре Станковића – да ли је он близак данашњој читалачкој публици?

Борисав Станковић је писац реализма, културно – књижевног правца који је био веома популаран у једном одређеном књижевном раздобљу српске прозе, крајем 19. и почетком 20. века. Сам назив овог правца указује на стил писања, пишчево опредељење ка тенденцији да верно, дубоко искрено и емотивно – речју наслика једно врањско платно разних људских судбина у вароши која је темпераментна, бујна у сваком погледу, обележена обичајима, традицијом и врелом крви, испреплетана турским и српским менталитетом, забранама, другачијим животом и друштвеним нормама који су специфични за Југ Србије. Борин књижевни стил у складу је са његовом духовном орјентацијом, потребом и жељом да до детаља оголи друштвено-историјске и породичне прилике давних времена. Лако је рушио дуваре тих старих, патријархалних кућа, капија, капиџика и храбро улазио у авлије, главе и бића тих некадашњих људи који су и наш идентитет, заједно са врањским говорним одликама јужноморавског поддијалекта призренско – тимочких говора. Да, Борин је стил специфичан, раскошно описан и оригиналан, јер ретко се ко, толико уносио у живот чаршије врањске и њених мештана, попут овог нашег завичајног писца. Наравно да је близак и занимљив данашњим читаоцима, ђацима, младим нараштајима. Посебно због чињенице – што Бора Станковић није писао на дијалекту, тј. врањским говором. Не! Његов је језик савремени српски књижевни језик и њиме  је написао сва своја књижевна дела. Тек је у „Коштани“ и још понегде, где је морало тако, због аутентичности амбијента и јунака његове прозе, кроз дијалог ликова – Бора прозборио на свом локалном, врањском говору.

Шта по Вашем мишљењу чини старо Врање толико присутним и снажним у његовим делима?

Старо Врање, кроз његова дела дише, трепери, живо је. Јер свака Борина реч има дубоки смисао, топлину, временско трајање које је вечно, јер описује дух Врањанаца и њихово биће прожето прошлошћу и прецима, обичајима, начином размишљања, несрећним  женским  судбинама, мераком и сјајном месечином који пуцају, изгарају под Бориним књижевним пером. Ликови Софке, Миткета, Коштане, Јовче, газда Арсе, ефенди Мите, Ташане, газда Младена и многи други – оквир су Врања и кроз њих је Бора постао вечан. Његова љубав према родном Врању удахнула је и српском реализму и Бориним делима оно „нешто“, потребно за  вредност и квалитет добре прозе.

Како ученицима приближавате специфичан дух и атмосферу старог Врања које Станковић описује?

Ученици најпре, треба да причитају Борину прозу. Кад се то деси, лако је и све остало, јер стално посећујемо све оно што је везано за трагове Бориног постојања. Сам амбијент куће у којој је Бора живео са баба Златом, одрастајући у момка који ће из провинције и мале вароши отићи у Београд и свет, дочарава атмосферу старог Врања, коју ђаци доживе кроз причу, позориште,  градску Библиотеку, манифестације, изворну градску песму, посете књижевним догађајима везаних за живот и рад Боре Станковића.

С обзиром да доста пишете о Врању, о његовим људима не дајући да падну у заборав, да ли Вас је Бора инспирисао када је Ваше сопствено писање у питању?

Бора може било кога да инспирише али писци се труде да буду оригинални, своји, аутентични у свему. Ипак, ако ме је и инспирисао – увек је то било у смеру носталгичног сећања на све оно што је било, па је прошло и отишло у неповрат а вреди, много вреди. Та вредност је баш у дубокој емотивности, реду, топлини и породичним везама које су нераскидиви део завичајног писања. Према томе, вреди и значајно је писати о духу старог Врања.

Колико су теме патријархата и друштвених стега актуелне у савременом друштву?

Све мање су актуелне. Наравно да их има и данас и ја признајем помало и чезнем за њима. Да, заиста. Јер у овом новом, хаотичном времену где је све мање поштовања обичаја, идентитета и традиције, изгубила су се многа морална мерила, губимо идентитет. Ново је време, други су начини живота, али ипак, треба се држати свега што је људско, хумано, што је део традиције. Стид треба вратити међу људе, културу посебно, па и нека правила од раније а од којих – нема одступања.

Који лик из Бориних дела Вам је најинспиративнији и зашто?

Нема најинспиративнијих ликова кад је у питању Бора. Сви његови јунаци и јунакиње су инспирација, сваки његов лик у себи носи свој специфичан карактер, особину, дух, начин размишљања и суочавања са околином и самим собом. Њихова борба са животним препрекама је сурова, неправедна, увек побеђују друштвене норме, сви су немоћни пред судбином и наметањем туђе воље и избора. Сви они представљају плејаду живота који се десио давно, али који је и данас препознатљив кроз многе ситуације и људе данашњице.

Да ли је Бора Станковић писац прошлости или наш савременик кога још увек нисмо довољно разумели?

Бору је лако разумети. У ствари, разумеће га они са сличним сензибилитетом и тугом, чежњом за оним што нестаје, што се неће поновити. Бора није волео промене, није желео да буде савремен. Као да је знао, наслутио шта нас све чека у будућности: отуђеност, мањак емпатије, равнодушност, празнина живота, стресови и јурњаве, непоштовање обичаја и мањак знања о старом Врању. Његова проза ће увек бити савремена, баш зато што је гледао далеко испред случајно, срце му је наслутило неко ново време, па се још тад отимао и јецао за прошлим, старим данима, босиљком и тренуцима који темпераментом убрзавају ритам срца и чине да смо поносни на свој завичај и претке.

Биографија 

Бранка Марковић рођена је у Врању, где живи и ради као професорка српског језика и књижевности и књижевница. Удата је и мајка две ћерке, Александре и Емилије. 

Ауторка је књиге прича „Дечак са виолином“ (2014), песничке збирке „FAMA VOLAT“ (2020), књиге прозе „Хроника једне носталгије“ (2021), збирке прича „Светионици у нама“ (2023), као и радио-драме „Из празну кућу и поганци бегав“ (2024), за коју је добила прву награду на Меморијалном конкурсу „Пера Туман“. Њена најновија песничка збирка „Буди небо“, чију рецензију потписује академик Матија Бећковић, посвећена је Врању, али и свима који се супротстављају отуђености и празнини савременог доба. Посебну вредност збирке чини циклус песама написан на јужноморавском поддијалекту призренско-тимочких говора. 

За изузетан допринос очувању традиције и старог врањског говора, као и за свој културно-књижевни рад, 2022. године добитница је највишег јавног признања града Врања „31. јануар“. Њен потпис стоји испод бројних књижевних рецензија и текстова. Чланица је Матице српске и Удружења књижевника Врања.

Ивана Јовић