Јања Влајинац – на корак испред свог времена
Јања Влајинац (1817-1902) је био Врањанац који је међу савременицима упамћен као изузетно умерен и одмерен човек. Никада није претеривао у храни и никада није заборављао границе у пићу. Његове речи биле су пажљиво биране и имале су своју тежину. Важио је за вредног човека, домаћина, који је први био у раду, а последњи одлазио на починак. Био је поштовалац науке, волео је писану реч, а дивио се и народним јуначким песмама. Ценио је учене људе и бринуо о сиротињи. Све ово је довољно да га Врање и околина упамте, али он је био и више од тога.
Иако је одмереност била његова врлина, Јања Влајинац је волео иновације. Његова радозналост и предузетнички дух довели су до тога да први развије индустрију вина у Врању. Његова вина била су високог квалитета и прославила су га и на страном тржишту. Његова размишљања била су усмерена ка унапређењу производње, па је тако управо он увео наводњавање уз помоћ долапа. Учећи где год би се нашао, са собом доноси производе и пољопривредне справе које су у то време биле модерне – муљача, ветрењача, бачве са металним обручем и друго. Његов истраживачки дух није мировао, а био је веома практичне природе. Тако је Влајинац био први који је направио бунар са точком и на њему две кофе за подизање воде. Тачност, прецизност и добар прорачун били су његови верни пратиоци.
Док су су се једни чудили, а други дивили, Јања Влајинац је подигао прву кућу на два нивоа у Врању када је имао тридесет једну годину. Али то није била обична кућа, већ прва кућа у Врању која је имала постављене пећи и која је била осветљена петролеумским лампама уместо свећама.
Домаћинство Јање Влајинца, можда, није било најбогатије домаћинство тога доба у Врању, али је свакако било вредно дивљења јер је било у сталном успону. Савременици су се угледали на њега и пратили његова интересовања, јер је Јања успевао да испрати модерне идеје које су се на први поглед чиниле ризичним. Тако је, рецимо, овај Врањанац био дуго први и једини у околини који се бавио извозом чаура свилених буба.
Влајинац је важио и за добротвора. Учествовао је у изградњи Саборног храма 1837. а касније и у његовој обнови. Дуго је био и тутор Саборне цркве у свом Врању. Највећа радост, био му је унук Милан, који је докторирао на Пољопривредном факултету у Халеу. Докторску дисертацију Милан је посветио свом деди – Јањи Влајинцу.
