Ликовна радионица – место стваралаштва и породичне топлине
За Ликовну радионицу која ради при Народном универзитету у Врању не само да знају Врањанци већ се за њу чуло широм Србије и иностранства. Два су главна разлога, велики број деце који се за уметничке школе и факултете припрема баш овде и успешно их уписује и традиционална међународна Ликовна колонија која се одвија баш у простору Ликовне радионице.
Ово место креативности и стваралаштва осмислила је Весна Маринковић Станковић са својим супругом Гораном Станковићем који нажалост није више међу нама. Весна радионицу води врло успешно кроз деценије, јер је радионица основана 1996. године, а под окриљем Народног универзитета је од 1997. године. Окупља децу, младе и старије, просто све генерације.
Када отворите врата и закорачите у Ликовну радионицу, доживите својеврсну сензацију за чула. Пред вама је мноштво боја, цртежа, слика и скулптура. Осећате мирис боје и разређивача, али не у великој мери, таман довољно да вас привуче.
„Овде долазе пре свега талентована деца и талентовани људи. Ликовна радионица је спој различитих генерација јер ми имамо овде од 7 па до преко 70 година полазнике. Многи од њих се припремају за факултете јер ми ту бележимо највећи успех. Од кад радионица постоји преко 270 њих је уписало жељене факултете. Оно што све њих спаја је тај неки посебан сензибилитет јер људи који воле уметност и имају дар за цртање су некако сензибилнији и овде се они нађу. То су деца који су јаки индивидуалци, имају своју аутентичност, препозантљиви су, али овде нађу и ово је неко срце, неко сунце, жила куцавица. Једна велика породица смо и та нека фамилијарност Ликовне радионице је присутна на сваком кораку. Чак и они који први пут дођу, ето јуче ми је једна мајка рекла кад је моја ћерка дошла она се осетила као код куће“, истакла је водитељка Ликовне радионице Весна Маринковић Станковић.
Она каже да је упис отворен током целе године и да су деца баш скоро направила својеврсну кампању односно снимали су кратке промое за Ликовну радионицу из свог угла.
У креативном раду са полазницима са Весном ради Зорана Јовановић која је поникла као уметник управо у Ликовној радионици, а сада млађим генерација преноси знање.
„Овде сам од шестог разреда, практично сам овде порасла. Мени Ликовна радионица бескрајно значи. Највише волим да радим са децом као едукатор, наравно и кроз своје сликарство и на тај начин учимо децу како би могло, који приступ да имају својим сликама, а то сам све наравно научила од Весне јер сам од малена овде. Конкретно са децом радимо у зависности шта они желе, то је индивидуална настава. Ми пратимо њих, шта њих занима која је њихова сфера интересовања, наравно и технике су различите, да ли је то акрил, уље, дрвене бојице, воштане, све је то присутно али највише креативност. Да ли било из маште или да се посматра нека референца, све радимо“ објаснила је Зорана Јовановић.
Деца сама дају идеје које се овде развијају, тако да је једна од талентованих полазница, девојчица Лара осмислила „Радионицу са плишанцима“. Свако је донео свог омиљеног плишанца, односно плишану играчкицу коју ће нацртати. С обзиром да је велико интересовање за ово, поновили су је по други пут.
Један од оних који се припремају за упис уметничког факултете је и Петар Павловић из Владичиног Хана
„Уписао се да бих се припремио за факултет. Радим код куће сваког дана али то није тај формат, тражи се и већи формат а и овде могу професионалније да се посветим. Хтео бих да упишем графички дизајн. Од како сам овде има напретка, супер је овде, друштво је пријатно. Волим да дођем овде, свакако дана прелазим по 30 километара у једном смеру и баш ми је драго кад дођем. Стигнем око 14 часова свакога дана и седим до последњег аутобуса увече у 20 часова“, рекао је Петар Павловић видно срећан што се налази у подстицајном окружењу.
Једна од старијих полазника, професорка математике у пензији Љубинка Тасић, која је радила у Народном универзитету и често посећивала овај простор одлучила је да се у пензији опроба и оствари у сликарству. Она није једина припадница старије генерације која ствара и ужива у Ликовној радионици.
„Мој муж и ја имали смо доста купљених слика, поклоници смо уметности да кажем. Када сам изашла у пензију, у 60. година ја сам почела овде да долазим и да радим. Прво графитом, па мртву природу, па сам прешла на темпере, затим уљаним бојама и тако. У овом периоду од десетак година имала сам три своје самосталне изложбе а имам већ слике скоро за четврту и то ће бити за извесно време. Веома сам задовољна, овде је веома лепа атмосфера, боље него кући“, рекла је кроз осмех Љубинка Тасић.
Ликовну радионицу напустили смо пуни утисака. Овде се уметнички образује преко 50 полазника, али међусобне везе које стварају и нити које повезују њикове танане уметничке душе, нешто су највредније што се овде дешава.
