Вечити младожења или вечити нежења – мотив који је често привлачио писце
Писце реализма не разликују само различите теме којима посвећују посебну
пажњу, већ сваки од њих делу даје лични печат, уноси стилске финесе и свет
посматра из нешто другачијег угла у односу на друге. Самим тим што јунак
књижевног дела може постати било који човек, реализам међу људима, макар у
књижевности намеће равноправност. Књижевно дело прати идејне и идеолошке
токове јунака који је део заједнице, а заједница опет део неког ширег друштвеног
система. Према томе, реализам врло брзо добија социјално обележје.
Врло често социјална средина је нешто што мотивише јунаке у књижевном тексту, као што је
то на пример случај са прозом Јакова Игњатовића. Тек касније, почевши од дела
Лазе Лазаревића, мотивација јунака биће психолошке, унутрашње природе. Пошто
је амбијент, атмосфера, средина у којој јунак борави значајна за карактеризацију
јунака, одатле произилази потреба да јунак постане типичан представник своје
средине и заједнице, како према понашању, тако и према језику. Писци као што је
Стеван Сремац у своја прозна остварења уносе дијалекат, жаргон, како би њихови
јунаци што природније били приказани, што се на овај начин успешно и постизало.
Упркос великом броју тема које су се писцима скоро саме од себе наметале, није
страна појава да се они често окрећу истој теми или истом мотиву. Јакова
Игњатовића, Лазу Лазаревића и Стевана Сремца привукао је мотив вечитог
младожење, или чак вечитог нежење, јер појави усамљеног мушкарца који не
успева да формира породицу, они прилазе на потпуно различите начине. Главне
јунаке њихових дела „Вечити младожења“ (Игњатовић), „Швабица“ (Лазаревић),
и „Идеал“ (Сремац), иако су на први поглед веома различити, повезује конфликт са
светом. Шамика, Миша и Ненад су јунаци који су у сукобу са традицијом, са
прошлошћу, породичним начелима и патријархалним нормама. Ови јунаци као да
због тога носе неку врсту трагичне кривице којој самоћа постаје казна. То и није
тако изненађујуће ако узмемо у обзир да, иако реалисти, творци ових јунака су
били традиционално орјентисани, па често у својим делима све оно што је ново или
другачије посматрају са дозом опреза, негодовања или подсмеха.
Данас би се мотив вечитог младожење могао знатно другачије тумачити. Књижевни јунаци би вероватно били друге старосне доби, а њихов стил живота могао би се другачије именовати. Шта више, с обзиром на модеран живот и реалност, можда овај мотив не би ни привукао пажњу данашњих писаца.
