Бранко Радичевић – песник чији се стихови и данас певају

Романтизам као књижевни правац обухвата крај осамнаестог и прве три
деценије деветнаестог века. Његови зачеци видљиви су још током сентиментализма
у нашој књижевности, а његови трагови ће се осетити и током реализма као
наредне књижевне епохе. Као књижевни правац није био кохерентан, па се у
оквиру романтизма разликују две генерације писаца. Тамо где се прожимају ове
две генерације, односно херојско-патетични стил и наглашено лирско
стваралаштво, настаје поезија Бранка Радичевића.
Радичевић отвара врата једне нове епохе у српској књижевности која је била
ослобођена чврстих стега фолклора и традиције. Бранко се угледа на теме, мотиве,
једноставност и лакоћу израза народне поезије, али ово угледање није
подражавање, јер Бранко користи познате елементе да би изградио нешто што је
квалитативно ново у оквиру нашег песништва тога доба. У своју поезију он уноси
нову версификацију, ослобођену форму, богатство лирских облика и врста.
Ослобођен друштвених предрасуда, Бранко пише бунтовну, хедонистичку поезију
која слави лепоту, љубав, младост и највише од свега – живот. Његова поезија је
лака, прозрачна, надахнута, чак и онда када се његов живот гаси и када и као
песник и као човек осећа бол због пролазности. Поред тога што је Радичевић
повезао две струје романтизма, он у своје стихове уноси и реалистичке црте. То је
вероватно због тога што је волео живот баш онакав какав он заиста јесте, па је
настојао да га верније прикаже. Према томе, можемо закључити да је дело Бранка
Радичевића комплексно и да се може изучавати из више различитих аспеката.
За Бранка се често у критици каже како је о њему много тога речено али се и
даље врло мало зна. Дуго је био заборављени песник, а у сећањима је оживео пре
свега као Вуков следбеник. Бранко је заиста био велики поштовалац Вука и један
од првих заговорника да се народни језик прихвати као књижевни језик, али у том
погледу није био пуриста као његов учитељ. Најлепше је певао на њему блиском
језику, а то је пре свега говор Срема у коме је провео своје ђачке дане. Бранку нису
били страни ни дијалектизми и архаизми, радо их је употребљавао да би остварио
риму или ритам. Посебно је водио рачуна о мелодији песме, па је и сам говорио
како прво чује звук своје песме, па тек онда настану њене речи. Због тога Бранка
често називају „најпеванијим песником“, јер су на тему његових песама настале
многобројне композиције. Да ли сте знали да је стихове чувене песме „Певам дању, певам ноћу“ коју је отпевао Здравко Чолић, написао Бранко Радичевић?

Певам дању, певам ноћу

Певам дању, певам ноћу,
Певам селе, што год хоћу;
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ’ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.