Манастир Раковац – фрушкогорски феникс
Кажу да је лепота у очима посматрача и да се вредност нечег светог може сагледати само чистим духом. Покушаћемо, ипак, речима да забележимо и пренесемо оно због чега је манастир Раковац изузетан, необичан, другачији од других.
Оснивање овог манастира, његова најранија прошлост и ктитор описани су легендом, коју је 1704. године забележио игуман манастира Раковац, Теофан у Летопису манастира. Реч је о легенди испричаној средњовековним књижевним језиком, која у себи не само да носи податке који се могу сматрати од историјског значаја за манастир, већ и хришћанску причу о почињеном греху и покушају да се овај грех окаје. Наиме, према легенди, коморник деспота Јована Бранковића, Рака је са својом свитом био у лову на обронцима Фрушке горе. На месту где се сада налази манастир, угледао је крдо јелена и устремио се ка најкрупнијем од њих и убио га. У хришћанском свету, јелен носи симбол духовне чистоте и лепоте, божијег провиђења.Убрзо након почињеног греха, уследило је и покајање. У легенди мотив покајања је прећутан, али јасно произилази из тога што на месту где велики коморник убија јелена, решава да о свом трошку начини цркву. Почињени грех је заправо божији позив да се велики коморник искупи и остави за собом траг. Према запису игумана Теофана, црква је подигнута 1498. године у име светих бесребрењака Козме и Дамјана. Теофан у летопису даље пише: „Ту крстообразну цркву сазидао је и украсио у шуми на месту добром и сагледивом од дунавске стране, недалеко од града Петроварадина. И тако је од имена свог ктитора, господина Раке, манастир добио име Раковац“. Поред имена ктитора, године градње Манастира, у легенди се налази и податак да је деспот Јован исте године манастиру подарио и село Лединце као манастирско добро, а да је све то потврђено хрисовуљом.
На жалост хрисовуља и летопис у оригиналу до данас нису сачувани. Рукопис је чуван у манастирској ризници до Другог светског рата, а потом му се губи сваки даљи траг. На сву срећу, сачувани су његови преписи на основу којих данас сазнајемо ове драгоцене податке о манастиру или их можемо тумачити као битне историјске смернице.
На зиду, у манастирској припрати била је угребана 1533. година и постоји сведочанство о моменту када је то уочено. Међутим, конкретних података о запису нема, а оно што се могло видети на зиду, данас више не постоји јер је на цркви обијан малтер приликом послератне обнове. Самим тим, данас нису могућа дубља истраживања о томе, зашто је ова година значајна за историју манастира. Још један, могуће битан податак о манастирској прошлости страдао је под зубом времена и оставио за собом тајновити вео и нагађања.
Први поуздани извори о манастиру забележени су у турским катастарским документима и документима у којима се утврђивала висина пореза на добро. Након пада Београда и продора Турака северно од Саве и Дунава, фрушкогорски манастири су се нашли под администрацијом Сремског санџака. Први попис је био 1545. Године и већ тада су манастирима била одређена годишња давања. Према првом попису манастир је царској благајни исплатио 100 акчи на име годишње феудалне дажбине. Дажбине су временом постајале све веће, а то говори у прилог томе да је манастир имао значајне приходе на основу којих је порез одређиван. Наредни пронађени записи сведоче о мирном и стабилном манастирском животу и о времену када је манастир Раковац могао да увећа своју ризницу драгоценијим предметима. Тако, рецимо,игуман манастира кир Никифор бележи 1657. године, да предаје еклисијарху јеромонаху Летонију 14 сребрних чаша, 33 сребна тањира и друге вредне предмете. У овом периоду забележени су и битни радови на обнављању цркве и манастирских конака.
Већ крај 17. века са собом носи ратове, повлачење Турака пред Еугеном Савојским и пустошење манастира Раковац од обе војне стране. Након неуспеле опсаде Беча и пораза код Мохача турска војска се повлачила, харајући, уништавајући и отимајући све оно што би се могло сматрати драгоценим ратним пленом. Управо тада страдају богате манастирске ризнице фрушкогорских манастира, укључујући и ризницу манастира Раковац. Не само да је ризница опљачкана, страдала је и манастирска црква и конаци после чега ће манастир дуго остати разрушен и напуштен.
Први који се враћа на рушевине манастира Раковац, јесте игуман Теофан који окупља братију и успева да обнови манастирске конаке. Обнова манастира је забележена у летопису који смо раније поменули са свим мукама и тескобама са којима се братија сусретала не би ли светињу поново подигла на ноге. Иако постоје сведочанства о томе да је обнова манастира могла почети и раније, несумљиво Игуман Теофан је имао битну улогу у обнови манастира. Обнова се састојала у успостављању редовног монашког живота, санацији штета, изградњи и обнови манастирских грађевина. У време игумана Тофана, раковачки монаси су чак путовали и у Русију у потрази за богослужбеним књигама. Неке од њих су куповане, док су друге преписиване и доношене у манастир. Осим тога и сам игуман је ишао у Русију како би од руског цара, кнезова и других богатих и угледних људи тражио помоћ за обнову манастира.Приликом путовања, игуман је добио и многе вредне дарове који се са њим враћају у Раковац, као што је на пример сребром оковано Јеванђеље, дар цара Петра Првог. Уопште, време игумана Теофана обележило је богаћење манастирске ризнице, ширење манастирског угледа, развој преписивачке делатности и ширење манастирске библиотеке. Духовни живот манастира увећале су мошти, односно делови и честице моштију светитеља које је игуман куповао као што су мошти Светог Прокопија и Козме и Дамјана -патрона манастира.
Раковац је до половине 18 века имао изграђена четири конака која су затварала манастирски комплекс. Унутар комплекса налазила се манастирска црква. Већ крајем 18. Века манастир је добио завидан изглед коме су допринели бројни приложници, уметници, црквени великодостојници… Манастир упркос бројним дотеривањима је успео да задржи у својој основи касносредњовековни изглед, односно негован је моравски стил градње. И поред тога уплив барока је био неизбежан, па се тако шире прозори на цркви, граде спратни конаци, надограђује високи звоник, постављају китњасте капе на врх звоника и кубета… Репрезентативну слику манастира употпуњавали су богати иконостас, трон, певница, масивни столови. Битна средства за манастир, како би постигао овакав изглед али и углед издвајали су митрополити Вићентије Јовановић и Павле Ненадовић. Циљ је био очувати традицију, али и учинити све да се положај и углед манастира ојача.
Деветнаести век са собом носи печат сиромаштва манастира. Поред Велике Ремете, Раковац је половином деветнаестог века био најсиромашнији манастир на Фрушкој гори. Постоје подаци о томе да је манастир чак био и у дуговима. Да невоља буде већа, 1869. године, непажњоммонаха, манастир је чак и горео. У пожару су највише страдали звоник и северни конак. Уследила је скромна обнова чији се ток може праити захваљујући сачуваним фотографијама из 1885 и 1907. године. Нешто већа обнова је извршена пре Првог светског рата, али будућа друштвено-политичка збивања оставиће видан траг на изглед и историју манастира.
За време Првог светског рата поскидани су грбови са звоника, однета и претопљена звона за потребе аустријске војске. Још гора судбина је дочекала манастир у Другом светском рату. Могло би се рећи да тада поново долази до потпуног разарања Раковца. Драгоцености манастирске ризнице заједно са делом архивске грађе, пренете су у Загреб. Део ових драгоцених предмета је враћен и данас се налази у музеју у Београду. Чувши да се у звонику манастира налази партизанска база Антон Бауер издаје наређење да се манастир минира. Тада је црква разорена, порушен звоник, спаљен иконостас и конаци, а намештај опљачкан. Дуго након минирања, манастир је био ненасељен, опустошен.
Рушевине манастира Раковац са капелом на манастирском гробљу постали су заштићено добро у послератним годинама а бригу о манастиру преузима Покрајински завод за заштиту споменика културе у Новом Саду. Конзерваторски радови су отпочели 1953. године. Црква је обнављана у средњовековном стилу, а приступило се и делимичној обнови северног конака, како би се овде омогућио живот монасима тек почетком седамдесетих година. Имеђу 1986 и 1989. Године, поново се радило на обнови цркве. Оно што је занимљиво јесте да су том приликом откривене веће површине фресака. Ове фреске су очишћене од нанетих слојева малтера и на тај начин сачуване од пропадања. Звоник је обновљен само до прве етаже, док јужно и западно крило конака нису обнављани.
Како би се манастир обнављао, поред писаних извора и описа манастира за конзерваторске радове и реконструкцију од посебног значаја су били прикази манастира. Ови прикази су кроз историју рађени различитим техникама на различитим материјалима и представљају својеврсна уметничка дела. Захваљујући њима сазнајемо како су изгледали манастирска црква и конаци у различитим фазама постојања манастира. Када говоримо о приказима, онда треба имати на уму да је реч о бакрорезима и литографијама који дозвољавају извесне уметничке слободе. Први сачувани приказ манастира је цртеж цркве манастира нзабележен 1771. године у Поменику манастира. Овај цртеж је настао као украс на првој страни рукописа, а његов аутор није познат. Много већу, документарну уогу имају прве фотографије манастира на којима је верно забележен његов реални изглед а оне настају крајем 19. века.
На основу поменутих приказа и касније насталих фотографија данас знамо о спољашњем изгледу манастира, док његова унутрашњост, украси, зидно сликарство остају мање познати. Од некадашњег фрескописања остали су само фрагменти, међутим и њихово постојање даје историјске смернице о томе када је манастир могао бити осликан. Фреске су израђивали, према мишљењима стручњака, велики уметници. Квалитет боја које су користили био је висок, фреске су биле раскошно украшене златом. Познавајући историју манастира и његову економску моћ, са разлогом се верује да је управо оснивач манастира, велики коморник, војвода Рака могао да финансира врхунску сликарску дружину да на овакав начин украси Раковац. Због честих разарања сачуване су само слике у калоти, тамбуру кубета и на североисточном и југоисточном ступцу. Чишћењем и истраживањем откривен је приказ небеске литургије у куполи манастирске цркве. У тамбуру кубета, пронађене су стојеће фигуре пророка.
Постоји и запис из давне 1753. године који сведочи о томе да је манастирску цркву већ тада красио иконостас. У питању је, наравно, турски попис имовине који сведочи о иконама различите старости које су се на иконостасу налазиле. Забележено је још и то да се на њему налазио позлаћени дрвени крст са насликаним распећем и две иконе Јована Претече и Богородице. У истом попису се наводи да је овај иконостас бројао још 40 мањих икона. На жалост, о њему сазнајемо само захваљујући писаним траговима јер пописане иконе и иконостас нису сачувани. Нови иконостас настао је 1763. Године а израђиван је по поруџбини митрополита Павла Ненадовића. Осликавање иконостаса митрополит је поверио сликару Василију Остојићу. Нови иконостас је имао 58 икона, али на жалост и он је страдао током рата 1943. године. О његовом изгледу, ипак имамо више података захваљујући најранијим фотографијама манастира од којих једна настаје 1885, а друга 1927. Године. Ове фотографије начинио је Павле Рехницер и представљају битну архивску грађу која сведочи о историји манастира.
Када кажемо „историја“, обично мислимо на нешто давно, на нешто што је далеко иза нас у прошлости. Ипак, историја је нешто што се и данас ствара а савременици су њени сведоци. Манастир Раковац, фрушкогорски феникс, се поново обнавља, а радови на обнови и реконструкцији су и данас у току. Овај манастир је од недавно мушки манастир, а његово братство није бројно. Ипак, видно је да је протеклих неколико година уложен велики труд, посвећеност и рад да се манастирски комлекс приближи некадашњем сјају и угледу. Из разговора са игуманом манастира Евгенијем, сазнали смо да је нова обнова манастира започела 2000. године, када су обновљени и проширени темељи западног конака. Пет година касније западно крило је већ покривено. На жалост, радост грађења је пратила и туга нове деструкције. 2005. године у манастиру је избио пожар а у њему је страдао северни конак, који је обновљен 2010. године.
До 2019. године манастир Раковац је био једини фрушкогорски манастир на коме се нису могла чути звона. Обнова звоника који је страдао током Другог светског рата отпочела је 2019. године и полако се ближи крају. Данас манастир, који је дуго ћутао, може да се похвали са 3 звона.
Раковац је кроз прошлост имао велики углед. У 18. веку је чак био и такозвани „дворски“ манастир, а из њега је произишло много епископа и митрополита. Како смо већ напоменули, својевремено манастир је био економски стабилан а могло би се рећи и имућнији у односу на друге фрушкогорске манастире. Његова ризница је била богата а у оквиру манастира развијала се богата преписивачка делатност. Битан податак је и то да је управо у Раковцу настао први препис Душановог законика. Поред законика, како историја бележи, 1714. године овде је довршен „Србљак“, рукопис у коме су обједињене песме и похвале српским светим владарима. Раковац је био битан духовни, али и културни и образовни центар.
Традиција и наслеђе су нешто на чему се и данас темељи опстанак манастира Раковац. Великим трудом, прикупљањем и куповином од 2019. године оннавља се манастирска библиотека. Она је општег карактера, а до данас броји преко 10 000 наслова. Међу овим насловима налазе се и неке заиста ретке и неколико векова старе књиге као и издања и вредне колекције старих часописа.
Ентеријер манастирског конака од 2020. године почиње значајно да се мења и да употпуњује свој изглед. Акценат је стављен на очување аутентичног изгледа намештаја али и на куповину новог намештаја насталог у истој епохи. Заиста, резултати напора да се манастиру врати дворски сјај су видљиви већ на први поглед, а посетиоцима се пружа могућност да се макар на трен врате у златно доба Раковца. Свему овоме треба додати и то да је дуги, осветљени ходник конака осмишљен као ботаничка башта која данас броји преко 50 различитих врста украсних биљака и цвећа, што још једном потврђује искрену и снажну жељу братства да манастир оплемени. Ипак, највредније што било који посетилац овде може да добије поред нових сазнања о националној историји и историји манастира, јесу велика гостољубивост, добронамерност и окрепљење вере.
Ако се питате где се овај манастир налази, можемо рећи да је смештен на северним падинама Фрушке горе уз истоимено насеље – Раковац. Налази се на свега десетак километара од Новог Сада, а недалеко су и општине Рума и Ириг. Изграђен је на платоу, окренут ка западу и заједно са природним окружењем чини једну складну целину. Смештен је уз асфалтни пут, тако да је пприступ манастиру могућ током целе године а манастирски комплекс је сагледив и са околних пропланака.
Ово би били неки значајни географски подаци о томе где је смештен манастир Раковац и како до њега стићи. Али, ако хоћемо да спојимо историју, легенду, хришћанско учење на једном месту, на питање где се налази манастир Раковац одговорићемо – тамо где је Рака убио јелена и покајао се.
