Професорка Бранка Марковић из Врања своје ученике води у музеје, позориште, галерије и на књижевне вечери

Професорка српског језика и књижевности Бранка Марковић из Врања, која се годинама успешно бави писањем и публикује своја дела махом везана за дух “старог Врања” и људе који су живели или живе у њему, воли да изађе из оквира устаљене наставе и да својим ученицима дочара књижевност и уметност на себи својствен начина.

Овог пута одлучила је да своје ученике Техничке школе у Врању у којој предаје, поведе на час ван школе, односно у Музеј кућу Боре Станковића. Професорка Марковић каже да воли да јој један школски дан почне насмејаним и ведрим ђацима који неће каснити на јутарње часове.

„Кад нам то исто јутро, врањско, у киши, Сунцу, магли или снегу – почне авлијом и кућом у којима је време решило да се одмори и предахне и усели се у Баба Златиној улици, онда је све још веселије и занимљивије. Ђаци постану баш радознали, што ми је и намера, спремни су да саслушају сјајне кустосе музеј – куће, примире се, тихи су, желе да сазнају нешто ново и то ме посебно радује“, каже за портал Коштана професорка Бранка Марковић.

Ученици су пажљиво слушали излагање кустоса, а циљ овакве посете је да се ученици врате у неко прошло време, време правих вредности, истиче Бранка.

„Врањанци, Бора Станковић, приче његових јунака, посебно женске трагичне судбине, догађаји из тог времена, традиција, гостопримство, живот старог Врања, борба за опстанак под Османлијама, али и после, кад се развило занатство а хаџијске породице почеле да пропадају и губе богатство и углед, ћифтизам, убавиња врањских девојака која нестаје под пепелом тешког живота у свекровој кући где жена служи да рађа и ради, двори и да јој се лице од брашна не види па „уста да има, језик да нема“ – све се то скупило под кровом баба Златине куће. Ђаци воле да чују приче, истину и легенде о том периоду. Желе да знају своје порекло“, наглашава професорка Марковић.

Она се труди да својим ученицима приближи локални врањски говор, исто као што се труди да га презентује свуда, па и у својим књижевним делима.

„Локални врањски говор је пребогат дивним изразима старинаца Врања. Треба га неговати и чувати. Одбранити од заборава! Тај је говор поддијалекат призренско-тимочких говора -јужноморавски поддијалекат препун турцизама али и локалних речи у народном и чаршијском духу нас, Врањанаца, који су се бавили многим занатима и неговали посебну врсту мераклијске песме и мелоса. Трудим се да их што чешће водим и овде, у кућу где је наш Бора провео детињство, али и у остале, знамените историјске оставштине Врања. Јер оне су наш идентитет“, истиче она.

Професока Бранка Марковић каже да своје ученике бар три пута месечно поведе у Позориште, Народни музеј, у Библиотеку, галерије, на књижевне вечери.

“Сматрам да је то неопходно увек било а нарочито у садашњости, кад се полако губе вредности, моралне норме, жеља за спознајом традиционалних вредности и културе врањскога краја и југа Србије. Мора и треба да знају све о традицији рода свога. Јер, све док порекло своје носимо у души, док негујемо биљке и мирисе прошлости који нас подсећају на идентитет нас и нашег родног места, народа и језика, док не утрну љубав, мерак и понос што смо део приче једне историје, вредне помена и сећања – постојаћемо као младост и старост, оно што смо били и што јесмо: дужност нам је да јачамо корене јер наши су, и ми смо најбољи и најлепши кад смо на свом тлу, окружени обичајима предака који нас много чему уче, пре свега. Биће дивно ако своје ђаке научим поштовању предака и уопште – свега што сећа на прошлост али и да у садашњости буду добри млади људи”, завршава разговор за портал Коштана ова ентузијастична Врањанка која добар део свог професионалног рада посвећује очувању вредности и старог Врања.

Фото: Бранка Марковић