Свака врста слободе пре свега подразумева знање.Услов да се свет око себе тумачи и разуме је образованост.Задатак образовања је одувек био да се разумеју и сагледају последице, али пре свега да омогући младим људима да дођу до знања. Читалачка писменост је први услов за усвајање осталих врста писемности, међу којима је и медијска.Само човек који је способан да разуме садржину текста који чита , који је способан да разуме информације које чита и да их повезује са са својим предходним знањима – може ући у дубље разумевање писмене и усмене медијске комуникације.
Медијско образовање и медијска писменост заједно чине простор медијске културе што захтева медијски компетентног грађана. Концепт медијске писмености или медијског образовања се, од потписивања Декларације о медијском образовању 1982. године до данас, донекле мењао, али је остао утемељен на основној идеји –комуникацијским правима која произилазе из основних људских права загарантованим документима међународне заједнице. То су: Повеља Уједињених народа о људским правима (1945), Европска конвенцијао заштити људских права и темељних слобода (1950) и Конвенција УН о правима дјетета (1989) у којој сезахтева да се у медијским, образовним и културним политикама посвети дужна пажња медијским и комуникацијским правима деце.
Свест о значају медијске писменост постаје све више присутна и на нашем поднебљу.Важно је да се свест становништва пробуди, јер медијска писменост креће од нас самих .„Медији требају бити место за добијање колико толико објективних информација.Медији који пласирају непоуздане и непроверене информације имају велику одговорност, те је отежавајућа околност када на разним местима наилазимо на контрадикторне информације.Резултати истраживања показали су да на нашим просторима пунолетни део популације неколико пута дневно прати , али да је њихова свест о замкама у које упада са намером добијања проверених информација, на веома ниском нивоу“.истиче Мина Ђурић новинар.
Ако је таква ситуација са пунолетним делом популације, шта је онда са млађима. Који пример њима дају наставници и родитељи и колико су у стању да их науче. Ретки су случајеви у којима су ученици спремни на процес учења, велики је значај родитељског усмеравања , јер наставници иако су обучени за професију којом се баве, нису у стању и немају ту моћ да надокнаде оно што је пропуштено у родитељском дому.
„Време које деца проводе пред екраном често је забрињавајућа тема за родитеље, јер испред екрана деца и омладина често проводе више времена него у реалном простору.Зато је изазов данашњих родитеља, иако невидљив, можда највећи до сада, јер се понекад чини као да они и њихова деца не живе у истим световима.“ наглашава Мина Опачић психолог.
Имајући у виду чињеницу да су деца у 21. веку од најранијег дјетињства изложена масовним медијима, можесе сматрати оправданим да што раније добију могућност критичког сагледавања њиховог утицаја на свијет који их окружује, као и на њихову спознају свијета.Старији су они који им то требају омогућити.
Милена Божић
Пројекат “Повезани свет медијске писмености“ реализује Портал Коштана.
Истоимени пројекат суфинансира Град Врање.
