Борисав Станковић – вечити чувар историје и традиције

Критичари о Бори Станковићу

Борисав Станковић је по много чему био ванредни и ванвременски писац. Иако га сврставају у различите књижевне правце, највећим делом реализам, он није волео својатања нити сврставања у било које редове, био је свој и аутентичан.

„Станковић није био писац који је стварао према књижевној догматици. Није писао да би задовољио критеријуме књижевних ауторитета. Његово стваралаштво носи лични печат. Наравно, ослањао се на узоре, као и сваки други писац, али се није ту заустављао јер је у своја дела уносио лични доживљај друштва, међуљудских односа, појединачних људских судбина… Љутио се када би се писање тумачило као плаћени занат. Сима Пандуровић је једном забележио Станковићеву изјаву када је требало да напише по поруџбини причу и то у што краћем року. Тада је рекао: „Они мисле то је тек тако: дај ми причу, кад њима треба. Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем“. И заиста када читамо његова дела и пратимо психолошка преживљавања јунака попут Софке, Газда Младена и других јунака, увиђамо колико је енергије, емоција и личних схватања у њих уткано. Искусни критичари, попут Јована Скерлића умели су то да препознају. Непосредно након објављивања „Нечисте крви“ Скерлић је коментарисао:

„Станковић се није исцрпeо. Његови извори су много богатији но што се мислило. Он је у стању да изађе из себе. И ако у овом роману има оних истих основних осећања као и у збиркама „Из старог Јеванђеља“, „Стари дани“ и „Божји људи“, и ако се, штавише, сусрећу врло слични, каткада исти типови, ипак има ту увек и снаге, и даха, и топлоте, и оне старе, тако поетске чулности. Ту има свега старог доброг, са нечим новим и бољим. На свакој страни осећа се зрелији таленат, веће књижевно искуство, шира схватања и сигурнија рука“.

Наравно, као што би се од Скерлића и очекивало уочава и мане:

„Старе замерке које су толико пута чињене Станковићу и овога пута се дају поновити. Он тешко, каткада и неправилно пише, и више но један пут читалац искрено зажали што форма није на висини садржине. Али силан утисак који остаје од целе ове књиге сузбија нелагодно осећање због честих спотицања у стилу“.

Да би се Бора потпуно разумео, можда је било потребно и познавати Бору мало боље и више него што је то публика или критика могла. Станислав Винавер је овако писао о њему:

„Бора је волео једино те и такве људе којима није био довољан један живот да у њему пронесу и пронегују оно неколико тешких и отровних заметака праве осећајне суштине. (…)Мрзео је Аристотелову катарзу (спас помоћу уметности). Рећи ћете: Бора и катарза! Бора и Аристотел! Да. Бора и Аристотел и катарза! Нису то неке привилегије катедарских људи који умеју да изговоре страну реч, и то је све! Наравно, за све је то он имао своје крепке и сочне народске изразе. Али је сваком жилицом својом реаговао на те основне појмове уметности и поезије јер је он само и живео за поезију, налазећи је, и приде, где је нико није тражио: у сваком зрнцету живота.“

Дакле, Бора није био „неуки орјенталац“ како су га поједини осуђивали, он је био свој и другачији од других, што се није допадало онима навикнутим на стране стандарде и добро утврђене обрасце стварања.

Станковићев таленат се није могао оспорити. О њему је са много заноса писао и Јован Дучић. Ако оставимо по страни критичаре који су чулност и страст у његовим делима тумачили као вулгарност, попут Јована Суботића, остаје нам да се дивимо људским страстима које је Станковић преточио у уметност:

„Станковић је задивио наше људе као први који је у нашој прози проговорио срцем и о срцу. У нашу дотле тако студену причу, он је унео ватре и крви, младости и илузије, дубоке туге и нерасудног очајања. Он је први показао у нашој историји о малом човеку колика је могућност наше расе за љубав и за нереде срца, за душевне компликоване случајеве, за љубавну контемплацију, за зликовачке навале заљубљене крви. Тако је он несумњиво, и до данас, највећи представник наше расне еротике. Све што су дотле били дали наш роман и прича, изгледало је, после Станковића, замрло и лажно“, рекао је Јован Дучић.

Ако је због нечег био посебно критикован, а да то није ерос у његовим делима, онда је то сигурно језик којим је писао, односно локални говор Врања који уноси у књижевност. Поједини савременици су овакав језички приступ сматрали изразом неукости, архаичности али каснија критика је овакве тврдње демантовала. Данас се Борин језик сматра значајним искораком у српској књижевности који је омогућио да се један дијалекат сагледа у свом пуном сјају и лепоти. Овако је о језику Бориних дела писао Матија Бећковић:

“Бора Станковић је прославио српски језик, а многи мисле да је то неки аутизам језички, да се то разуме само у Врању, а када је Бора Станковић написао своје књиге, оне су биле читане и слављене широм српскога народа. И нико није био ко их није разумео. То је био залив српскога језика, а основа је општа,” рекао је академик Матија Бећковић о Бори Станковићу.

Уопштено гледано, критика према Бори Станковићу није била уједначена, шта више била је најчешће супростављена. Постојале су две групе савременика и критичара – они који су препознавали његов таленат, дивили му се и подстицали га и они који су овај таленат оспоравали, сматрали га приученим, теме неумесним, а језик неразговетним. Данас се можемо сложити да Борина дела имају велику естетску, језичку, етнографску, историјску, фолклорну и друге вредности које су оставиле неизбрисив траг у српској књижевној историји“.

Нада Гагић, мастер професор српске књижевности и језика

Текст је део пројекта „Борисав Станковић – вечити чувар историје и традиције“ суфинансиран од стране Општине Сурдулица