Кроз векове, књига je посматрана на различите начине, у зависности од актуелног историјског тренутка и доминантних друштвених начела. Према томе, писана реч је доживљавана као нешто сакрално или окултно, као нешто морално или срамно, као друштвено пожељна и афирмисана појава, или као вид идаје и непожељно супростављање колективној свести. Дакле, начин на који је књига третирана свакако је зависио од политичких прилика, друштвеног уређења, степена доступности књиге и бројних других чинилаца који су књигу чинили омиљеном или забрањеном.
Баш као што је јавно исповедање хришћанске вере било забрањивано пре Миланског едикта 313. године, тако ће и хришћански поглавари вековима касније забрањивати све оно што није прилагођено црквеној догматици. Папа Павле IV ће 1559. године саставити први списак забрањених књига за римокатоличке вернике. Овај индекс назван је „Index Librorum Prohibitorum“, али ће га савременици убрзо прозвати и „Павлов индекс“. Прва верзија индекса у себи садржала 550 имена аутора и дела која нису била искључиво теолошке садржине. Међу њима су била дела која припадају белетристици или различитим видовима науке или филозофије. Објашњење Цркве за њихову забрану јесте, да су то књиге које својом садржином пропагирају јерес, које позивају на различите грехе и неморал у широком смислу те речи. Већ 1571. године, биће формиран посебан одбор за оцењивање књига који је носио назив Света конгрегација Идекса. Конгрегација је континуирано допуњавала „Индекс забрањених књига“ с тим што су неке књиге привремено биле забрањиване. Оне су носиле обележја donec corrigatur , што је значило „забрањено док се не измени“. Књиге означене изразом donec expurgetur требало је уништавати све док се не искорене. Ипак, конгрегација није могла да сачува контролу коју је имала над умножавањем и објављивањем књига. Са настанком Гутембергове штампарије књиге се умножавају великом брзином тако да Црква постаје немоћна да испрати садржину сваке књиге која може доћи до верника. Из тог разлога 1917. године Конгрегација је престала са радом, а штампање индекса је обустављено 1966. године.
У „Индексу забрањених књига“ нашли су се бројни наслови и аутори који су стварали испред свога времена. Међу њима били су и Ђордано Бруно, Блез Паскал, Данијел Дефо, али и Монтењ, Балзак, Кафка и друга велика имена која ће својим делом и радом задужити човечанство. Ипак, посебну пажњу привлаче Галилеј и Коперник.
Према веровању Ватикана, хелиоцентрична теорија коју је заговарао Коперник била је директно супростављена Светом писму. Црквени великодостојници су указивали на сва она места у Библији која би пренесено говорила у прилог томе да је Бог створио васељену и у њено средиште поставио Земљу. Доказе да планете и Сунце круже око Земље тражили су и у Аристотеловим списима. И сама помисао да је Сунце центар нашег система била је недопустиви атак на темеље вере. Сви следбеници Коперниковог учења сматрани су незнабожцима или су били под будним оком Ватикана. Међу њима је био и Галилео Галилеј, италијански физичар, математичар и астроном. Због супростављања геоцентричном систему и објављивања књиге „Дијалог о два главна светска система, птоломејском и Коперниковом“, Галилеј ће морати да се брани пред инквизицијом. Захваљујуићи бројним пријатељствима која је стекао, Галилеј неће бити осуђен на смрт, али ће бити осуђен на кућни притвор у Фиренци, без права да га ико посећује, без права да подучава или да говори о својим размишљањима на тему астрономије. Такође, Галилеова дела, научни списи и филозофске расправе нашле су се у „Индексу забрањених књига“. Тек 1757. године биће скинута забрана са Галилеовог дела.
