Алекса Шантић, један од најпознатијих песника српске лирике, рођен је у Мостару 27. маја 1868. године. Иако је из родног Мостара отишао на школовање у Трст и Љубљану, бескрајна љубав према завичају и снажна патриотска осећања вратили су га назад у Мостар. Шантић је захваљујући свом господском држању и интелектуалном раду имао велики углед међу савременицима. Међу њима су поједини сматрали да га затвореност у Мостару ограничава и спутава његов таленат, али са друге стране су се нашли критичари који сматрају да га је управо стопљеност са абијентом и севдалинским духом учинила ванвременским песником.
Према речима Јована Дучића, његовог савременика, ниједан песник није толико личио на своје дело колико Алекса Шантић. Његова поезија проткана је дубоким емоцијама и носи печат личног доживљаја љубави, патње, социјалне неправде и родољубља. Инспирација овог песника лебдела је над речима испеваним за идеалну драгу која му је остала недостижна и над патњом свог народа коју је дубоко осећао.
Моја отаџбина
Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.
Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.
У мени цвиле душе милиона –
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.
И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.
Једна суза
Поноћ је. Лежим, а све мислим на те –
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.
Мила кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.
Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне
Јесење сунце… И кô са висина
Оловни облак, по души ми паде
Најцрњи покров бола и горчина.
И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?
Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри срца?… Гдје су јоргована
Вијенци плави?… Гди је клетва, гди је?…
Вај, вјетар хуји… а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.
Најплоднији период Шантићевог стваралаштва и период највеће песничке зрелости био је од 1904. до 1910. године када настају његове чувене песме о којима се и данас говори: „“Вече на шкољу“ (1904), „Не вјеруј“ (1905), „Бока „(1906), „Моја отаџбина“(1908), „Претпразничко вече“(1910) и многе друге песме које су обележиле српску љубавну и родољубиву поезију.
Поред тога што је написао око 800 песама и 7 позоришних комада, Алекса Шантић је био и значајно име културних покрета који су се борили за очување националног идентитета. Био је угледни члан српског културног друштва“Просвјета“ чију је химну сам написао. Председавао је Српским певачким друштвом „Гусле“где је био и певач и предавач. Такође, Шантић је постао и главни уредник Часописа за књижевност „Зора“ у издању Српског културног друштва у Мостару, које се борило за национална права и културни идентитет. Око овог часописа окупили су се бројни српски интелектуалци тога доба. 1914. године Шантић је постао члан Српске краљевске академије што додатно говори о његовом интелектуалном раду и стваралаштву.
У приватном животу, Шантић се није остварио у мери у којој је успео као песник. Његове љубави остале су неузвраћене, забрањене, недостижне, што је оставило неизбрисив траг у његовој биографији и стваралаштву. У последњим данима свога живота борио се да побегне од болести, али и усамљености. Шантић је умро од туберкулозе 2. фебруара 1924. године, а колико су га савременици ценили говори посмртна поворка која је трајала сатима и црне заставе истакнуте на кућама људи који су га волели.
