Периоди историјског присуства Албанаца у Србији
Истраживање историјских аспеката присуства Албанаца у Србији, важно је за разумевање историјских односа између различитих етничких група.Допринос Албанаца култури Србије, помаже у разумевању и очувању културне разноликости у земљи.Анализа традиције и савремених тенденција, указује на промене у начину живота и вредностима Албанаца, као и на утицај глобализације
„Историја присустности Албанаца у Србији је веома сложена. Од доласка Словена на Балкан, мешаност између ове две етничке скупине је присутна у многим погледима. У најстарије време Србе и Албанце је повезивало правослано хришћанство. Број католичких Албанаца и католичких Срба је такође био незамарљив. Међусобне женидбе и удаје су биле уобичајне. У многим средњовековним документима можете наћи да се отац зове Богдан (Српско име) а да се син зове Џин (типицно Албанско католичко име) а онда се унук зове Милисав. У подручијима где су се пресретале ове две етничке заједнице (Косово, Македонијса, Санџак) давање и узимање материјалних и душевних добара је био нормални феномен.“ Овим речима разговор започиње проф др Неџмедин Спахиу, универзитетски професор и додаје:
„За време Отоманске Империје, етничке границе су временом померане. Османлије су имали обичај да једно подручје називају по њеној већинској етничкој структури. У једно време се Косово и Скопље називало Сербистан док се касније то звало Арнаутистан. У 19. веку све до рата 1977-1878 између Србије и Отоманске Империје чак и Прокупље и Куршумлија су се називале Арнаутистан. „
„Постоји мисао да непријатељство између Срба и Албанаца је од памтивека. То ипак није истина. Непријатељство између Срба и Албанаца је плод модерног времена, т.ј. 19. и 20. века. „ истиче Спахиу. „Покољ над Албанцима којег је учинио Карађорђее у Прокупљу и Сјеници, узвраћен крвавим гушењем Првог Српског устанка од Албанских паша Отоманске Империје, где је најгнусни чин прављење Ћеле Куле код Ниша од лобања Српских устаника.“истиче Спахиу и додаје : „Након Балканских ратова 1912-1913, Косово, Санџак и Македонија су постали део Србије .У том тренутку проценат Албанаца у модерној држави Србији је био велик али они су се званично сматрани Турцима. Човек који је до тада био један од највећих Албанских препородаца, Неџип Драга (1869-1921) из Тутина, морао да се помири с тиме па је формирао странку под туским именом „Џемијет“ као политички поткров за Албанце, Санџаклије, Турке, Српске муслимане, Бугарске муслимане и Роме.
Државна политика Србије према Албанским муслиманима је била одбојна. Једноставно политика Србије према њима је била политика истребљивања. Албански православци и Власи на Косову, Санџаку и Македонији стварењем Аутономне Србије (1835) били почели процес Србизације, доласком Српске војске у ове крајеве (1913) већ је водили при крају. Данас на Косову нема ни Влаха ни православних Албанаца (осим оних који су женидбама или удајама досли на Косову послије задњег рата.)“.
Професор Спахиу се даље осврће на дешавања за време Другог светског рата и истиче:
„За време Другог светског рата, када је створена велика Албанија, Срби су махом били у енклавама.Контакти са Албанцима су били ограничени. Док су Албанци радо дочелкивали Италијане и посебно Немце, Косовски Срби су попунили редове четника а посебно партизана. Први партизански одред на Косову чији команданд био Фадиљ Хоџа, у великој већини био сачињен од Срба.“ Додаје Спахиу.
Милена Божић
