Борисав Станковић -вечити чувар историје и традиције (Станковићев етнолошки рад)

Целокупни стваралачки рад Боре Станковића, доминантно се везује за теме, јунаке и прилике из његовог родног Врања. Ипак, уколико погледамо мало ширу политичку и економску слику јужне Србије, недвосмислено се уочава повезаност „Бориног Врања“ са свим осталим варошима овог краја након ослобођења од Турака. Историјски, етнички, економски и политички развој веома је сличан, па и сам менталитет људи које је Бора описао.

„Међу својим савременицима, писцима, критичарима и широј јавности, Бора Станковић је био различито прихваћен. Истовремено био је осуђиван и величан у зависности од перспективе својих тумача. На мети су најчешће били језик којим је писао, теме којима се бавио, али и све оно што данас једним именом можемо назвати Бориним етнографским и фолклористичким радом. Он није био писац који је статично посматрао свој родни крај и описивао га са безброј детаља како се то у негативном контексту најчешће наводило, он је био талентовани стваралац који је на поетски начин документовао читаву једну епоху. Ниједан детаљ који описује свакодневницу Врања непосредно пре ослобођења од  Турака или након 1878. године у његовим делима није беспотребан, већ може биоти извор етнографских истраживања и тумачења.

У својим делима, Станковић је описивао време када долази до сукобљавања традиционалног и орјенталног са новим, модернијим схватањима. Исто тако, битна тема његових дела попут „Нечисте крви“ или „Газда Младена“ јесте економски заокрет – пропадање старих чорбаџијских и хаџијских породица и јачање потчињених слојева друштва, сељака, радника, слуга… Ово није само реални историјски и економски моменат већ је то у Станковићевим делима обликовано као сложено психолошко преживљавање социјалних промена. Свака слика има посебну вредност, па чак и опис одеће, улице, зграда и просторија, занатских производа, ситних свакодневних ритуала јунака… У овим сликама је овековечен културни, економски, али и етнички развој југа Србије јер је управо та свакодневница нешто што је повезивало различите вере, културу, обичаје и фолклор.

Књижевна дела Боре Станковића данас се са веома великом пажњом проучавају као сведочанства о животу и заједници људи различитог порекла, вероисповести, друштвеног положаја и угледа. Поред тога што је оваква слика друштва сама по себи довољно динамична, Станковић описује и велике промене које у овој средини настају након ослобођења.

Иако лично није био сведок процвата имућних газдинских породица, Станковић је успео пластично да опише њихов пун сјај. Њихов углед је био надалеко познат, породично име и утицај били су толико велики да су од њих стрепели не само сиромашнији, већ и Турци. Лепота њихових кућа, дућана у уским варошким улицама скоро да је опипљива у Станковићевим делима. Са истим успехом Станковић пише и о детаљима којих се сећа из детињства – стара варош се преобразила у неку сасвим нову и другачију средину. Улице су постале шире, насељене неким новим људима који су дошли са периферије, старе турске куће су оронуле, дућани затворени, а подигле су се неке нове зграде нових богаташа, који су старе газде бацили у сенку. Баш ово што је Бора описивао, није само опис Врања у једном историјском моменту, већ је то опис и судбина српских вароши с краја 19. и почетком 20. века. Као у Врању и у другим варошима у Пчињском округу, постојала је подела насеља на крајеве, махале, улице према етничком саставу. Исто тако, у варошима широм јужне Србије дошло је до појаве нових занимања, заната, истовремено се развијала робно-новчана привреда о којој Станковић пише описујући „пазаре“, пијаце… Он је у својим делима писао и утицају железничког саобраћаја на развој економије и трговине која се усмерила од југа ка северу. Наравно, његови описи су поетски, детаљни, обојени емоцијама, условљени ситуацијама у којима се јунаци налазе, али су веродостојни и могу се посматрати са историјског аспекта. Ови описи се не односе само на развој и пораст у друштву већ и на стагнацију и пропадање и ту се осећа жал за старим поретком.  Он спомиње, између осталог и стална суђења и судске процесе који се све чешће јављају након укидања феудализма, пише о свађама око међе и власништва, о зараслим виноградима, избеглим занатлијама, дућанима датим у кирију… Бора уочава и зачетке банкарства, али и зеленашење, шверц, богаћење преко ноћи и стицање позиције, али не и угледа…

Теме којима се Бора Станковић у свом стваралачком опусу бавио су заиста веома бројне иако на први поглед не доспевају у центар пажње. Посебну пажњу, Бора је посветио различитом етничком саставу вароши јужне Србије, посебно Врања. Врање је било центар где су се преплитали исток и запад, различите националости, конфесије, обичаји. Свакодневни ритуали су се везивали за више верских календара, обележавани су у складу са традицијом, опет заједно, а опет на различите начине. Оријентални утицај је био и више него присутан, био је видљив чак и у физиономији људи. Бора је са великом пажњом описао изглед људи са различитог поднебља – из Пчињског округа, Метохије, Турака, са севера Србије… Тема Станковићевих дела су и породични односи, схватање морала, мушко-женски односи, обичаји, опет све у вези са вером и националном припадношћу. Ова разноликост и динамика били су својствени за југ Србије, а посебно су дошли до изражаја у Бориним делима када су она посматрана из угла историје и етнографије“.

Нада Гагић, мастер професор српске књижевности и језика

Иако су критичари различито и неуједначено оцењивали Станковићев рад, данас је сасвим јасна његова вредност. Језик који је био оспораван, данас је извор за проучавање дијалекта, теме и мотиви обрађени у Станковићевим делима су предмет етнографског изучавања, а књижевна вредност  доказана у чињеници да се и данас Станковићева дела читају, изводе у позоришту и представљају инспирацију младим уметницима.

Текст је део пројекта „Борисав Станковић – вечити чувар историје и традиције“ суфинансиран од стране Општине Сурдулица