Од униформе до пера – прича Ненада Врањанца

Познат по свом личном случају који је привукао пажњу јавности, по својој борби за права ратних инвалида али можда највише по својој упечатљивој поезији, Ненад Врањанац пензионисани старији водник Војске Србије говори за портал Коштана.

По професији војник , песник и ратни ветеран сведочи о достојанству и патриотизму. ”Зовем се Ненад Врањанац.Рођен сам 12. 03. 1981. године у граду Крушевцу.Моји предци су се давне 1835. године преселили из села Стубал (које се налази између Врања и Владичиног Хана) у село Пепељевац, које се налази у непосредној близини града Крушевца.Тада су променили наше дотадашње презиме Симић у презиме Врањанац алудирајући на нашу симболику порекла из Пчињског округа.”

Одлука Ненадових предака да презименом сачувају везу са завичајем говори о дубоком поштовању према породичном пореклу и месту из којег су потекли. За њих то није била само промена личног имена, већ начин да се и кроз презиме сачува успомена на корене и пренесе осећај припадности будућим генерацијама.

У времену када су многи, из различитих разлога, напуштали своје огњиште, они су изабрали да успомену на завичај носе као део свог идентитета. Тај поступак сведочи о уверењу да човеково порекло није само географска одредница, већ важан део његовог личног и породичног наслеђа. Управо зато презиме Врањанац није само породична ознака, већ симбол трајне повезаности са завичајем, прецима и вредностима које су желели да сачувају.

Живот Ненада Врањанца после ратних година није донео мир који је очекивао. Након што је као добровољац и професионални припадник Војске Србије прошао кроз ратна искушења, суочио се са много тежим, личним противником – мултиплом склерозом. Болест је временом напредовала и приморала га да напусти војну службу, па је у чину старијег водника отишао у инвалидску пензију. За многе би то био крај једног поглавља, али за Врањанца је тек почињала нова животна борба.

Уместо да се у потпуности посвети лечењу и породици, нашао се у вртлогу правних и административних проблема. Накнада за стамбене трошкове, коју је годинама примао на основу важећег решења надлежних органа, накнадно је проглашена неоснованом.

Поступци који су уследили трајали су годинама и додатно оптеретили човека чије је здравље већ било озбиљно нарушено. У једном тренутку постојала је реална опасност да због дуга остане и без стана. Његова прича тада је постала позната широј јавности и покренула питање односа државе према онима који су јој служили у најтежим временима. Многи су у његовом случају препознали симбол проблема са којима се суочавају бројни ратни ветерани и војни инвалиди – спору администрацију, правну несигурност и недостатак институционалне осетљивости.

Вишегодишња неизвесност окончана је 2015. године. Иако је судска пресуда остала на снази, решење је пронађено након што је тадашњи министар одбране Братислав Гашић, током посете Ненаду Врањанцу, обећао да ће дуг измирити сопственим средствима. Обећање је убрзо и испуњено – уплатом више од 446.000 динара Фонду за социјално осигурање војних осигураника окончан је спор који је Врањанцу годинама претио губитком стана. За њега то није значило само измирење дуга, већ и крај дугогодишње неизвесности и могућност да се, после бројних животних искушења, посвети лечењу и породици.

И поред свега, Врањанац није дозволио да га околности сломе. Наставио је да се бори, не само за своја права, већ и за достојанство свих људи који су после службе отаџбини остали препуштени дугим и исцрпљујућим административним поступцима.

И док су рат, болест и борба за остваривање основних права остављали дубок траг на његовом животу, ни лични живот није био поштеђен искушења. Ненад Врањанац каже да га је, након што је постао ратни војни инвалид и суочио се са озбиљним здравственим проблемима, напустила тадашња супруга. Тај период памти као један од најтежих у животу, јер је, како истиче, остао сам у тренуцима када му је подршка највише значила.

Међутим, није дозволио да га тај животни ударац сломи. Временом је пронашао нову животну сапутницу, жену која је, како каже, прихватила и њега и све оно што носи његова прошлост. Данас с посебном захвалношћу говори о њеној љубави, разумевању и несебичној подршци, истичући да је управо она његов највећи ослонац у свакодневном животу и свим изазовима које носе болест и инвалидитет.

„Када ми је било најтеже, остао сам сам. Данас сам захвалан што поред себе имам особу која ме подржава у свему. Њена љубав и разумевање дали су ми снагу да наставим даље“, поручује Врањанац.

Иако га је јавност најпре упознала као ратног ветерана и војног инвалида, Ненад Врањанац је временом постао препознатљив и као аутор који своја животна искуства претаче у стихове. У његовој поезији преплићу се успомене на рат, љубав према завичају, сећање на саборце и свакодневна борба са болешћу, због чега његово стваралаштво носи снажан лични печат.

 Његова поезија представља више од књижевног израза – она је сведочанство једног времена и човека који је, упркос свему, сачувао достојанство, веру и љубав према свом народу и отаџбини

“Веома давно сам почео да пишем песме. Неке датирају од 1997. године.До сада су објављене моје две збирке социјалне и патриотске поезије под насловима:,,Без Суза молим“ која је објављена 27. 12. 2017. године у Лесковцу и „Квадрата два“ која је изашла је из штампе јануара месеца текуће године.Најдраже су ми, наравно, управо оне песме, по којима ове две збирке и носе наслове.Поред њих, најдражи стихови и најдраже речи крију се у делима која су у настајању.”

Рад борачких удружења има вишеструки значај за свако друштво. Она представљају везу између државе и људи који су учествовали у њеној одбрани, пружајући ветеранима правну, социјалну и психолошку подршку, али и помажући им да се лакше укључе у свакодневни живот након завршетка војне службе.

Поред бриге о правима бораца, ова удружења имају важну улогу у очувању културе сећања. Организују обележавања значајних историјских датума, негују успомену на погинуле и страдале и преносе искуства млађим генерацијама. На тај начин доприносе очувању националне историје и развијању свести о цени мира и слободе.

Поред књижевног рада и личне борбе са последицама рата и болести, Ненад Врањанац је активан и у оквиру борачких удружења у Врању. Члан је „Покрета ветерана Врања“, где учествује у различитим програмима и активностима усмереним на очување сећања на ратна искуства, као и на унапређење положаја бораца и ратних војних инвалида. Кроз тај ангажман он доприноси јавном иступању ветерана и указивању на проблеме са којима се суочавају након завршетка војне службе, али и на значај међусобне подршке и солидарности унутар борачке заједнице.

“Мишљења сам, да нису сва борачка удружења једнако експонирана. Те да тиме не могу довољно и једнако остварити свој пун потенцијал. На пример, Удружење Покрета Ветерана Врања је уз помоћ локалне самоуправе успешно остварило све своје циљеве. У смислу подршке својим члановима за остваривање свих права која им по закону припадају.

Гледајући из личне перспективе, рад удружења би могао бити транспарентнији уколико бисмо организовали књижевне вечери. Где бисмо на пример, младима приближили наше кодексе, начела и систем вредности којих се придржавамо. Кроз организацију таквих догађаја удружења би могла да отворе врата суграђанима и ученицима где бисмо их упознали са традицијом и културом Пчињског округа”, каже Ненад.

У времену када се често заборављају они који су носили терет ратних дешавања, Врањанац остаје подсетник да се истинска вредност човека не мери само оним што је преживео, већ и начином на који је наставио да живи после тога.

Текст је део пројекта "Живи сведоци-ветерани нашег краја" суфинансиран од стране Града Врања