Саша Павловић  –  Невидљиви хероји

“ЖИВИ СВЕДОЦИ – ВЕТЕРАНИ НАШЕГ КРАЈА“

• Ми преживели смо невидљиви хероји и тако треба да буде. Хероји су они који су дали најдрагоценије што су имали, своје животе  за Србију, тако говори Саша Павловић, ветеран, председник Удружења ветерана за Југоисточну Србију.

И данас су живе и тешке за српски народ ратне деведесете и догађаји на Косову и Метохији, нарочито за припаднике Посебних јединица полиције. Љубав према Србији, према свом народу одвела их је на поприште сукоба, са жељом да сачувају границе своје земље, да је одбране од терориста, у неравноправној борби, где су многе куће, дворишта, имања, били заклон непријатеља. Припадници посебних јединица полиције могли су да страдају било где, на било ком месту, у било ком тренутку и дању и ноћу.  Велики број њих није дочекао расплет, нити више икада загрлио своје најближе. Многи су и рањени и те ране им не дозвољавају да забораве зашто су се борили. Они који су имали милиметар више среће, постали су невидљиви хероји. 

На Косово и Метохију тих ратних деведесетих као припадник Посебних јединица полиције млад са 26, отишао је и Саша Павловић из Владичиног Хана, данас председник Удружења ветерана за Југоисточну Србију и према сопственим речима невидљиви херој.  Младић из четврте генерације полицајаца у породици, која је дисала и живела  у складу са послом од кога су живеле  генерације. 

“Након приправничког стажа одмах сам ступио у Посебне јединице полиције, што је за мене велика част, Ја са поносом носим овај знак и  верујем и огроман број нас, јер нисмо укаљали  свој образ приликом ангажовања,“ прича Павловић.

-На Косово и Метохију први пут сам отишао 1997. године и  тамо сам био све до повлачења  након бомбардовања 1999. године. Сећам се,  првих дана сам био у Призрену. Наша јединица од целог Нишког одреда, је држала најтежи део Косова и Метохије,  реон Призрен- Ђаковица –Сува Река – Пећ. Најтеже борбе су биле на том реону. Тај Дренички крај. Сви смо прошли кроз тешке тренутке, када је непријатељ могао да буде свако, када је још много наших људи живело тамо.

Већина су  били млади људи.  Било је то ново искуство за младог човека и нису много размишљали., присећа се Павловић.

“ Носиш  часно знак полиције са пуно поштовања према својој земљи. Био сам млад, неожењен и мени је било лакше. Најтежи период ми је био, пре тога,  када сам  поступао у Београду према демонстрантима, јер је то мој народ. Имао сам подршку породице, све време, каже.“ А породице је и те како знала шта значи његов позив.

За одлазак  на Косово и Метохију су били обучени и припремљени, али искуство нису имали. А искуство у таквим временима је злата вредно. Тамо су научили да спавају и да се  буде  са пушком, да и у тоалет иду са пушком, иако како каже,  никада није био љубитељ оружја. Прича да се никада није  плашио за свој живот, али јесте за живот својих другова, јер то заједништво који су они имали настаје само у најтежим тренуцима и траје заувек.

“Делили смо све, хлеб, месни нарезак, вреће за спавање. То заједништво остаје заувек, зато и сматрам да су хероји они којих више нема, а да смо ми који смо преживели невидљиви хероји и тако и треба да буде, они су своје животе дали за Србију.

Сећа се Павловић, када због положаја не коме су се нашли нису добили храну чак четири дана. Срећом нашли су неки стари хлеб, остављен ко зна кад, па још и мокар од кише. Сушили су тај хлеб и делили, а са смешком прича да је тада први пут пробао и француски специјалитет, пужеве. Каже и “нису тако лоши“. Можда је само велика глад оставила такав осећај у њему.

Након тог периода  често су причали о томе,  шта ће прво појести када дођу кући? Код њега самог на врху листе увек је био бабин ђувеч са сувим месом, спремљен на шпорету на дрва.

Не воли да се сећа лоших  периода, покушава да их истисне из сећања, иако то не иде лако. Покушава да живи у свакодневици, али погибију друга Ивице Спасића не заборавља. Нема суза , не дрхти му глас док прича, али боја гласа се промени и слушалац зна да је пред њим нешто, тешко и дубоко, нешто где душа боли.

“ Ицко ипак заслужује своју, целу, величанствену причу за незаборав, ванвременску, јер када је херој заборављен он умире по други пут. Ти млади људи су дали живот за нашу земљу и не смеју да буду заборављени,“ јасно и одлучно говори Павловић.

Павловић оставља утисак стаменог, сигурног човека и данас активног у МУП-у. Глас му је сталожен, смирен, одмерен, а тамо на Косову и Метохији у временима за која се најчешће каже, било неповратило се, уносио је ведрину и расположење међу своје саборце. Он је био тај који је причао шале, досетке, вицеве и насмејавао другове. Тако млад,  без страха,  уносио је ведар дух у своје одељење, међу својом браћом, како се данас ословљавају.  Није заборавио ни поклоњено пиле.

-Дали су нам неки људи замрзнуто пиле, а ми смо га сатима пекли у неком старом шпорету, на крају када смо га извадили схватимо, да није било очишћено. Остадосмо гладни поред тог јадног пилета, са смешком прича ветеран.

И док прича са смешком ову траги-комичну причу не можеш да се отмеш утиску, да би ти овакав човек добро дошао, ако икада заглавиш у неком рову.

“Волим оне који се смеју у проблемима, који проналазе нову снагу  у тешкоћама,  те постају још храбрији.  У таквим условима ускогруди посустају, али они чија су срца чврста, чија савест оправдава њихова дела, су спремни да следе своје принципе до смрти“

                          Леонадрдо да Винчи

Да је наш утисак о Павловићу тачан потврђује и његов друг, саборац и пријатељ Срђан Станојевић и сам ветеран.

Srdjan Stanojevic, veteran i drug Saše Pavlovica

“Знамо се још из младости, свуда смо ишли заједно и постали смо добри другови. Терени су нас зближили. И данас се дружимо и стално чујемо. Он је човек послушан и добар колега, привржен послу. Храбар је и позитиван, спреман на шалу и смех. Био је изузетан у служби до краја. Колега каквог само можеш пожелети. Ако постоји позитивна особа, то је он, каже Станојевић.

Сећа се Срђан да су делили хлеб, а 1998. године на минус 14 спавали су у једној врећи. Све тешкоће су преживљавали надајући се да ће сутра бити боље. Поносан је што из њиховог одељења нико није напустио положаје. Стално су  бодрили један другог. Желели да сачувају наш народ тамо.  

Не крије Павловић, да је било много тешких тренутака и у психичком и у физичком смислу.

“Умори се човек. Неки су одустајали, додуше,  мало њих на самом почетку. Неки су под теретом догађаја желели да се врате кући, али они који су највише волели своју земљу  успевали су да преброде те кризе. Такви су и гинули, ишли храбро у сваки окршај и они не смеју да буду заборављени“.

Међутим баш то се десило припадницима ПЈП, након што су расформирани. Најтеже му је каже пало повлачење 1999. године.

-Рат је чудно стање. Људи који се не познају покушавају да исправе стање, до ког су довели политичари који се познају, резигнирано завршава своју причу ветеран Павловић.

Сузана С.

Текст је део пројекта „ЖИВИ СВЕДОЦИ-ВЕТЕРАНИ НАШЕГ КРАЈА“ суфинансиран од стране Града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.