СТОЈАН СТОЈМЕНОВИЋ – БОРАЦ ДО КРАЈА

Ветеран: “ Човек може све, верујте“

  Био је припадник Посебних јединица полиције МУП-а, које су то име добиле 1997. године. Њихова основна намена била је: сузбијање тежих облика криминала, грађанских нереда и оружаних побуна, нарочито у домену противтерористичке борбе. У тешким деведесетим годинама за нашу земљу многи припадници ПЈП  из Пчињског округа на задатке су ишли на различите терене, где год је држава од њих то тражила. Један од њих био је већ искусни полицајац двдесетседмогодишњи Врањанац Стојан Стојменовић, данас  ветеран, председник Окружног одбора Посебних јединица полиције. Био је припадник врањске чете, Нишког одреда. Његово ангажовање на Косову и Метохији у реону Ђаковица -Призрен – Дреница, тих тешких деведесетих заувек је обележило и његов живот. Тада није знао, оно што данас зна, да ће његова борба трајати доживотно. Тешко је рањен, 1998. године.

•  Висок, без много седих у црној коси, насмејан, Стојан делује као да га скоро ништа у животу није дотакло, …  све док не дохвати штап и не крене. Инвалидност је очигледна и тешка, али истовремено у директној супротности са осмехом који шири око себе. Са поносом говори Стојменовић о тим годинама, иако истиче да су и он, као и његови саборци био млади и можда олако схватали шта их тамо чека.

  – Са ове дистанце са поносом се сећам тих ратних година. То време је сада иза нас, али када сведемо рачуне, поносан сам. Ми знамо зашто смо били на Косову и Метохији тих година,  да пружимо подршку  и заштитимо наш народ тамо, да заштитимо  државни поредак, интегритет наше Србије, да се боримо против терориста. Били смо припремљени за све  и то је био наш основни задатак. Били смо тамо, зато што је требало да будемо тамо и тако треба и будуће генерације да размишљају. Како се даље одвијала ситуација то је зависило од политике. Наша дела се виде.

Вера да се боре за праведне циљеве, држала их  је заједно кроз све тешкоће које су пролазили, а било их је много. Желели су боље сутра за своју земљу и свој народ, Било је и тешких и добрих момената, много дружења, заједништва, много тога су прошли.

-Повреде су неминовне, да ли код мене или код неког другог, било је и погинулих, тако да сам задовољан што сам жив. Када смо пошли на Косово и Метохију нисмо ни размишљали о последицама, сви смо били заједно, То су били наши људи, једна компактна екипа, знаш да можеш на њих да се ослоних. Имали смо поверење једни у друге. Знали смо где идемо и против кога се боримо. Тероризам је најгора врста сукоба, то показује и данашње време. Тај герилски начин ратовања је нешто најтеже и уједно најопасније. Трудим се да потиснем лоше успомене, а да буде све добро. Ипак трауме остају, без узнемирења ,прича овај прекаљени борац.

И догодило се оно чега се плаши свако ко се нађе на бојишту. На падинама Проклетија 9. августа, на дан Светог Пантлејмона, док је бранио своју земљу, гелер га је погоди у врат и ...  ту није био  крај. У истом тренутку експлодирала је бомба поред њега. Из жестоке паљбе извукли су га другови, иако су и сами били изложени и могли да страдају. Хелихоптером је пребачен на ВМА и од тада креће његов ход по мукама

– Повреда је више од гелера него од бомбе. Мени је гелер поломио пршњен C7 и он се слепио са кичменом мождином. Кренула је борба, дуго, предуго, лечење на ВМА. Моје лечење је трајало седам година и можда би трајало још, али ја нисам послушао доктора неурохирурга Љубодраг Минића.То је доктор који је од почетка веровао у мој опоравак, док су многи врсни стручњаци одустали од мене. Ја више нисам могао  да настављам реахбилитацију. Не могу да кажем да сам имао проблема да добијем бању, али више нисам могао то да радим, желео сам да што пре станем на ноге. Деца су ми била мала, желео сам да будем са њима, са породицом. Та борба и даље траје, то је мукотрпна борба, док год сам жив. Нема стајања, ако станем и ја и мени слични, није добро, завршава реченицу са осмехом.

И док прича о најтежем периоду у свом животу, глас му не дрхти, суза нема, као да говори о неком далеком, непостојећем, као да није он тај који је прошао пакао рањавања и дугогодишњег лечења.

Влајко Стојиљковић, тадашњи министар унутрашњих послова у посети рањеном Стојану Стојменовицу на ВМА

Ветеран истиче да му је породица била највећа подршка. Супруга је била више од три месеца са њим на ВМА. Фамилија, пријатељи, колеге су га посећивали. Схватио да је многима стало до њега и да треба што пре да се опорави. Истиче да је имао  огромну подршку, али да је број један породица, јер каже: '' Имате и коме да се наљутите, када вам дође моменат и они неће да вам замере.'' И лекари су били феноменални, а за особље нема довољно лепих речи. Из МУП-а су долазили лекари, ништа није недостајало ни лекова.

-Било нас је доста. Ја сам баш био на ВМА када је покојни Горан Николић довежен. Био је то моменат када су се лекари бојали да не одреагујем лоше. Видео сам га на апаратима кратко, то су ми омогућили. Виђао сам колеге из Врања који су ту долазили. МУП је стајао чврсто иза нас.

Његов друг из детињства Стеван Манић добро се сећа тог 9. августа. Каже да је узалуд покушавао чак три пута да покрене свој ауто и није успевао. После гледања кошаркашке утакмице када је Југославија постала првак света, сео је у кола и она су кренула без проблема. Као да је то био знак, каже Манић.

-Већ сутрадан сазнао сам да је Стојан рањен и да је у тешком стању. Без двоумљења са још двојицом другова сели смо у кола и кренули за Београд. Морао сам да га видим. И није било лако ући на ВМА. Први покушај је пропао, покушао сам и неке везе да покренем. До краја дана ушао сам у његову собу. Био је сав у завојима, око њега апарати, очи затворене. На мој позив отворио је очи. Ухватио сам га за руку и рекао: само јако, можеш ти то. Почео је да кашље, узнемирио се, позвао сам сестре брзо да му помогну. Његове речи су биле: кад је Горан преживео и ја ћу. Радило се о нашем другу, који је имао низ несрећа, објашњава Манић

Прича да му је било врло тешко и то се у његовом гласу осећа и данас, док говори о свом другу из детињства, побратиму, пријатељу.

-Борио сам се са сузама, тамо, док сам био у његовој соби, нисам смео да покажем шта осећам. Ја сам осећао да ће он преживети. Нисам могао да замислим другу опцију. Сузе су кренуле чим сам изашао из његове собе. Доктор је рекао да такву повреду преживи, један од милион. Знао сам да ће Стојан бити тај један. Он је преживео, само зато што је хтео да преживи, врло емотивно завршава причу о Стојановим најтежим данима, који су и за њега били веома тешки.

Касније је пратио Стојана и док је био на рехабилитацији у Бујановачкој Бањи, помагао му кад год је требало. Инвалидност није важна, каже, важно је да је жив. “Он је човек друштвен, коме увек може да се верује, помагао је он он мени и штитио ме кад год је требало“,  потенцира Манић.

Редовно чују и виђају, па чак и са његовим друговима, када организује нека дружења.

Стојан Стојменовић са доктором који му је спасао живот Љубодрагом Минићем

За тако тешке тренутке, када је било јасно да ће остати инвалид и то сто посто, друге категорије, нема унапред припремљеног плана. Начин на који се Стојменовић носио са тиме, много говори о томе какав је човек, какву енергију има у себи и какав је борац.

-Ја нисам човек преке нарави и трудио сам се кроз шале и позитивну енергију да себи помогнем. Човек може све, верујте, али све може.

И ту долази она мисао “ако гледаш у амбис и амбис гледа у тебе“. Јасно је о каквом се човеку ради.

– Због једног колеге су ме лекари звали да разговарам са њим, био сам кући, користио викенд, Плашили су се да не изврши самоубистви и звали су ме да га орасположим. Отишао сам, дружили смо се, шетао сам га, извео у град, разговарали смо. Спријатељили смо се и опустио се, Човек се смирио и после отишао кући. Мораш да се бориш и за друге. Када неко падне у депресију мораш да покушаш да му помогнеш. Позитивно окружење је највећи лек. Породица и позитиван дух су заслужни за све. Свима кажем да од лошег направимо добро, и нека је лоше, ми да замислимо да је добро. Увек може и горе да буде. Шта смо ми све претрпели и ратове и санкције и људи су много депресивни. Више нема тог духа да помажемо једни другима. Отуђили смо се и то није добро, а то је све дошло са запада. Корона је још више томе допринела.

Штап је почео да носи пре две године. Био је на рехабилитацији у Врњачкој Бањи и поломио је ногу. Није желео на снимање и остао је у бањи. Купио је штап и тако почео да хода. Докторка се чудила, говорила је: “Човече, од чега си ти?“. Ипак, живи најнормалније, вози, креће се и дружи са пријатељима и члановима Удружења.

-Несрећу сам доживео на велики празник Пантелејмом и од тада славим преживљење, тога дана. Нису ме напуштали пријатељи. Људи се односе према мени, онако како се ја односим према њима. Не осећам да сам одбачен, чак ме и више цене него раније. Да се не заборавимо ми међу собом, да се дружимо, а имамо прилике. Када се има воља све се може, и опет осмех на Стојановом лицу.

Не заборавља своје саборце, оне који су дали најдрагоценије своје животе за своју земљу.

Пронашао је мир у свом винограду. Тамо ужива, то је његов свет у коме он поставља правила.

Борба за туђе животе

Стојан Стојменовић, ратни војни инвалид, председник Окружног одбора Удружења ветерана Посебних јединица полиције Врање, те несрећне 2025. године за град Кочане и целу Сверну Македонију, одлучио је да свој једнособан стан у Ниша привремено уступи породици чији је члан на лечењу у том граду.

О томе је обавестио медије, дајући и број телефона на који су могли да му се јављају људи којима је помоћ била потребна. О овом, пре свега, људском гесту, у то време писали су готово сви медији у обе државе. Био је то његов начин борбе за туђе животе.

Сузана С.

Текст је део пројекта „ЖИВИ СВЕДОЦИ-ВЕТЕРАНИ НАШЕГ КРАЈА“ суфинансиран од стране Града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.