Срђан Станојевић  – “Све ми дирај, само Србију не!“

Када животом и службом докажеш оно што мислиш, ту нема места за пароле. Свака реч је баш оно што осећаш и волиш. Зато предајеш целог себе задатку који ти је додељен, без страха, без устезања, без двоумљења. Тако проведеш пуних 35 година рада у служби и будеш награђен чак 72 пута током радног века. Бројеви од којих се заврти у глави. То  је Срђан Станојевић из Владичиног Хана, данас пензионисани припадник Министарства унутрашњих послова. Некада, од формирања, па све до расформирања, припадник Посебних јединица полиције.

     И не ради се о како би жаргонски рекли о обичном полицајцу, ради се о човеку посебних способности и врлина. Такви су биле и његове колеге, са којима би каже и данас отишао где год да је потребно, али само са тим истим људима.

Тада, када је било најтеже деведесетих година били су свуда заједно на бројним теренима, па тако 1998. године и 1999. године и на простору Косова и Метохије. Срђан је готово као и сви остали био млад, ближио се тридесетим годинама. Много тога и он као и остали није ни знао, а како сам каже “није много ни размишљао“. Оставио је код куће супругу, два мала детета и родитеље.

Писмо Срђанове малене кћерке док је био на терену на Косову и Метохији

-Ипак, знао сам да се тамо гине. Погинули су неке колеге раније, али то ме није зауставило. У главама свих нас била је запечаћена мисао да идемо да сачувамо нашу земљу, нашу Србију. У мојој глави је било “Све ти дајем, само Србију не“. Јединство међу колегама је било оно због чега бих и данас са њима кренуо у било коју ситуацију. Та енегрија заједништва, та солидарност, та брига за колегу, нешто је што не могу да објасним, до којих граница је то ишло. Бити као један, један за све и сви за једног. То је била главна карактеристика нашег деловања у том периоду на Косову и Метохији, када смо бранили земљу од терориста, а непријатељ је могао да буде свако.

Обука је претходила његовом ангажовању и већ тамо се рађало заједништво. Срђан каже да се у таквом окружењу и са таквим људима није плашио ничега.

-Спавао сам ко јагње где год да смо се налазили, а некада се то дешавало и у албанским кућама. Ставимо све што нађемо на врата и спавамо. Ништа ми није било тешко и не, никада није био у питању никакав новац, волим земљу Србију. Другови су ми говорили да сам лудо храбар, можда би неко данас рекао да тако раде они који су несмотрени, али то није истина. Никада нисам био повређен. По томе сам био препознатљив. На једном положају професор који нам је предавао одмах је препознао нас Врањанце, јер били смо заиста упечатљиви.

Пробијали смо пут ка једном селу, управо тада када смо срели професора, који нам се обратио речима “О, Врањанци, где сте?“. Успешно је завршена та акција. Било је заседа изненадних и ту смо се сналазили. Прекину ти сан пуцњи, устанеш као да ниси ни спавао, заврши се акција и вратиш се на спавање. Ишли смо једном путем, Томахавка нам лети изнад глава, ми стали, гледамо да видимо како изгледа, никоме на памет не пада да бежи, прича јунак наше приче са лакоћом, као да говори о најобичнијим свакодневним стварима.

Види се да није он од слабе сорте. Прадеда Солунац, претке му убили Бугари на Јеловој глави. Још од средње школе редовно обилази гробове својих предака. Јака сорта, од оне српске најхрабрије, најславније, најуначкије, домаћинске лозе. То исто срце куца у јунака и деценијама након Солунског фронта, након Косовског боја и као да чујеш речи Кнеза Лазара

         “ Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе каква је сила која ми прети,

            него по томе колику светиљу бранима“

 Тако и звучи наш саговорник, коме срце као и сваком Србину куца за Србију и за свој праг.

• Није било телефонских веза, нисам могао као данас да се чујем са породицом. Када је почело бомбардовање никако нисмо могли да ступимо у контакт са најближима. То је било тешко, а најтеже читати писмо које сам добио од ћерке, које и данас чувам. Једва је знала да пише, али “волимо те тата“ било је и превише у тој ситуацији, тако прича Срђан и јасно је да суздржава емоције.

Све остало па чак и тешки положаји,  на киши, мокри до коже, за Срђана није било тешко.   – Били смо мала јединица, али изузетно сложна, али када видиш колегу, где повраћа зелену воду, мислећи да је друг мртав, мораш да реагујеш и да помажеш максимално. А онда је дошло  ангажовање у Копненој зони безбедности, ту сам за длаку избегао рањавање. Један колега је поврђен и остао је инвалид, Био је Спасовдан тога дана, спасио ме.

Командира Срђановог одељења Зоран Илић истиче да је имао срећу, да су сви били добри млади момци, али да се Срђан истицао.

-Бринуо је о сваком појединци, као да је домаћин  куће, воли да помаже људима, Стекао сам огромно поверење у њега  и знао да увек могу да се ослоним на Срђана. У тешким тренуцима био је дисциплинован, пожртвован, посебан. Умео је некако да предвиди следеће кораке и унапред да сагледа ситуацију. Врло прецизан и поуздан. Био је у самом врху по особинамa које су га одликовале, човек који је сто посто извршавао своје задатке. У стању је био и да изгуби главу, али да заврши задатак, часно и витешки. Имао сам високо поверење у њега, а он никада себе није штедео. Први се јављао када је било шта требало, са изразитим поносом, говори Илић о Срђану Стојменовићу.

Срђан Станојевић, Зоран Илић и Саша Павловић, припадници ПЈП

Командир Илић истиче да су у том одељењу били изразито квалитени људи, да су се понашали часно, купали се и хладном и киселом водом, кад није било друге могућности. Никоме ништа узели нису, увек ту један за другог у добру и у злу. “стегнеш срце  и шта ти бог да“, то је била наша судбина, судбина људи који воле своју земљу.

Колики је родољуб и патриота Срђан Станојевић говори и ситуација коју је прошао заједно са својим командиром. У току тих силних терена јављено му је да му се супруга породила и да има неких проблема са бебом. На путу за још један терен свратио је у Нишку болницу, да види супругу и дете. Задржао се само на пет минута, јер Србија зове.

Сузана С.

Текст је део пројекта „ЖИВИ СВЕДОЦИ-ВЕТЕРАНИ НАШЕГ КРАЈА“ суфинансиран од стране Града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.