“Свадбени марш“ за Ивицу Спасића – Ицка

-Жеља му је била да буде полицајац, ништа друго није долазило у обзир. Знали смо какав је и да ће истерати до краја оно што зацрта. Весео, драг, једноставно није било могуће не волети га. Доживљавала сам га као сина, волела га више од живота, били смо врло блиски. Увек сам бринула о њему. Волео је да се задиркује са децом, тада би ме дозивао речима, “дадо, брани ме“. Ја сам била старија сестра и његов заштитник, прича о млађем брату, Ивици Спасићу, сестра Гордана, прича у прошлом времену, данас као сведок његовог живота, јер… Ивице већ 27 година нема.
Ивица Спасић из Врања, није имао ни пуне 24 године, када је као припадник Посебних јединица полиције, погинуо на Косову и Метохији, у пролеће те несрећне 1999. године. Дао је оно најдрагоценије што човек има, дао је живот за своју Србију. Млад, неожењен, све је још било пред њим, читав живот. О њему сведоче њгове две сестре, млађа и старија и чувају успомену на њега. Старија Гордана, кроз сина који је слика и прилика свог ујака, млађа Данијела. кроз сина и кћер, који су обоје обукли полицијске униформе. Тако је сазрела и друга генерација полицајаца у породици.

Гордана прича да мајка није желела да иде у полицију, као и свака мајка бојала се за своје дете. Он је ипак отишао за својом судбином остављајући при том дубок траг у животима свих који су га познавали.
-Када је 1997. године, отишао први пут на Косово и Метохију, нисам толико бринула. Био је у својој земљи, на задатку, а много тога нисмо ни знали. А онда ми је испричао једну ситуацију која се догодила 1998. године, из које сам схватила у каквој опасности и у каквом паклу се налазио мој брат. Мислио је да га је нешто ударило, на срећу то је била бомба из које није био извађен осигурач. Никоме нисам смела ништа да причам, јер је он тако тражио од мене. Од тада, само сам молила бога да се врати жив и здрав, сваке секунде, готово нечујно изговара последње речи Гордана.

Сећа се Гордана средњошколских дана свога брата, када је долазио код ње у Војводину, где је живот у међувремену одвео. Пресвлачио је тако млад своју сестричину, без имало устручавања и при том збијао шале. У једном периоду 1998. године када је већ почело да бива јасно да терористички напади на Косову и Метохији не јењавају, мајка је молила Ивицу да не иде тамо, да напусти полицију. Није одустајао, говорио је “не мајко, како ћу сутра, кад све прође, да их погледам у очи“, мислећи на своје саборце, са којима га је спојило пријатељство, заједништво и брига једног за другога.
Данијела је била млађа од Ивице скоро пет година, тако да је он био њен заштитник. Водио је свуда са собом, био је као Николица с приколицом. И као средњошколац и када се запослио била је део његовог друштва и правих другова, какви су били тада и остали и данас. И док показује слике свога брата из младости, а на свакој је насмејан, ненамештен, спонтан, помислиш, ех каква би то звезда била у данашње време. Леп, висок, згодан, момак за памћење. Зла судбина одредила му је да га вечно тако памтимо.
-Сваки тренутак тог дана и сада после 27 година ми је у сећању, са свим бојама и детаљима, као да се јуче десило, почиње причу млађа сестра Данијела, тада осамнаестогодишњакиња, пред матуру, док јој се очи већ влаже, јер још једном преживљава тренутак, који за њу никада није прошао.
-Била сам сам код куће, мајка је отишла до Полицијске управе да пита,“ јављају ли се, како су“? Отац је био на терену. У двориште су ушла полицијско возило и кола Хитне помоћи. Изашле су њгове колеге и рекле да морају да ме шприцају, јер се Ивици нешто догодило, па ћемо да одемо тамо. Младост, неискуство и нада учинили су своје. Рекла сам “добро, шприцајте ме и идемо“. У том тренутку у двориште је ушла наша мајка и ту се Данијели ломи глас, суза сузу стиже и разговор престаје.
Јасно је да је мајка одмах све схватила. То је био тренутак када им се живот зауставио и променио свима за сва времена. Мајка се убрзо разболела, а касније и преминула. На сахрану свог вољеног сина тражила је да трубачи свирају “Свадбени марш“, за кникад не дочекану свадбу свог сина.

Све време уз њих су биле његове колеге и цело Министарство унутрашњих послова. Срђан Илић командир бринуо се о свему. Цео град је пратио Ивичину сахрану, а колеге, полицајци били су распоређени у свим улицама, које су биле блокиране, како би на што достојанственији начин испратиле свог вечно младог колегу.
Старија сестра Гордана вест о смрти брата примила је на другом крају земље.Од бола и немоћи ударала је полицајца гласника из све снаге. До доласка у Врање надала се да сања ружан сан, да ће јој кад стигне рећи да је све то сањала, али истина је била другачија.

Тог страшног дана сећа се врло живо и његов колега по униформи Саша Павловић.
-На педесетак метара од мене био је наш друг Ивица Спасић. Само је пао, погодили су га хицем из снајпера, знали смо да је крај. Паљба је била толико интензивна да нисмо могли да приђемо до њега и његово тело извучемо из зоне напада. Чекали смо мрак и тек онда свог друга донели код нас. И да осећај је заиста такав, као да изгубиш део себе… Међу нама је завладала тишина, мува је могла да се чује. Био је тако храбар, тако добар момак.
За такве тренутке имали су саборца Зорана Илића, који је све држао на окупу и на све утицао. Био је школовани полицајац, стуб одељења, хладне главе, сталожен и смирен, што је много значило.
Још једном су кроз разговор отвориле своју најболнију рану две сестре, два тужна сведока. И ма колико болан овај разговор био, не одустају. Желе да се сећају, јер то је све што имају од свог брата, желе да памте сваки детаљ, сваки дан живота са њим. Желе и да други чују и поштују успомену на хероје, на оне који су најискреније волели свој народ и своју земљу.
Колико има истине у оној старој песми “Сестра кани брата на вечеру“ која се завршава стихом “едно сине мајка ке прежали“, доказ су Гордана и Данијела. Неизмерна сестринска љубав.
Ивица Спасић, одликован је Орденом за заслуге у области безбедности Првог степена. Орден је примила његова сестра Данијела. Породица и пријатељи редовно обилазе његов гроб и обележавају сваку годишњицу
У сваком младом човеку у полицијској униформи виде свог Ицка и чекају да се врати….

Сузана С.

Текст је део пројекта „ЖИВИ СВЕДОЦИ-ВЕТЕРАНИ НАШЕГ КРАЈА“ суфинансиран од стране Града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.